Udruženje invalidnih lica „Korank napred“ iz Lebana koje je osnovna 2019. godine broji oko stotinak članova i radi na podizanju svetsi osoba sa invaliditetom, ali se i bori protiv diskriminacije ovih ljudi.
Projekte ovog Udruženja finansira lokalna smouprava i, kako kaže predsednica Udruženja bez njih ne bi mogli da funkcionišu. Rade uglavnom na projktima podizanja svesti osoba sa invlaiditetom ali učestvuju i u javnim radovima i spona su između njihovih članova i Nacionalne službe za zapošljavanje.
„U ovoj godini samo preko javnih radova uposlili tri invalidna lica iz Lebana“ – kaže predsednica ovog udruženja Jelena Ilić.
Svoja prava u ovoj opštini ipak najveći broj invalidnih lica ostvaruje individualno. Osim nekoliko Udruženja, ne postoji nikakva organizoacija koja bi okupljala ove ljude.
„Vrlo često nisu upoznati sa načinom na koji mogu da ostvare neka svoja prava ili da dođu do nekog zapolenja. Mi nemamo svoje prostorije gde bi mogli da ih okupimo, ali ja se na sve načine trudim da barem čuju za nas i potraže nas“ – govori Jelena.
Da svest lokalne zajednice nije u dovoljnoj meri razvijena govori i činjenica da u Lebanu osim zgrade opštine i Doma zdravlja prilaznih rampi za invalidni lica nema ni na jednoj drugoj instituciji, što u mnogome otežava život ovim ljudima.Sa druge strane postoji i diskriminacija kroz apsolutno nerazumevanje problema koje imaju naročito oni sa vidljivim invaliditetom.
„Trudim se koliko mogu i najčešće reagujem kada primetim diskriminaciju. Osobe sa invaliditetom jesu diskriminisane i ako se o tome mnogo ne govori.Znate ima invlidnih lica koja ćute u takvim situacijima, ono kao dobro nema veze. Kako nema veze“ – govori Jelena i prepirčava novinaru Stava samo jedan od događaja u kome nije bilo empatije za ženu koji ima implant jer nema pola noge.
U planu ovog udruženja je da u narednoj godini radi i sa decom sa posebnim potrebama.
„Planiramo radionice ali na način gde bi lica sa invaliditeom radila te rediomnice. Na taj način bi efekat bio dvostruk a nama je cilj da aktiviramo što više ljudi sa invaliditetom i to radimo kad god se ukaže mogućnost“ – kaže Ilićeva.
Dobru saradnju imaju sa Udruženjem osoba sa invaliditetom iz Beograda sa kojima pored zajedničkih edukacija vrlo često razmenjuju informacije što im je od velike pomoći za dalji rad i opstanak.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“.
