Dosta je više te zgodne, ali pogrešne fraze „svi smo krivi“. To nije analiza, to je bekstvo. To je način da se razvodni odgovornost i da se niko konkretno ne pozove na ono što radi.
Jer nisu svi ti koji odluče da ne poštuju pravila. Nisu svi ti koji svesno biraju bahatost. Nije „kolektiv“ taj koji ugrožava druge.
To rade pojedinci. Jasno, konkretno i ponavljano.
I svaki put kada se kaže „svi su krivi“, zapravo se štite upravo oni koji najviše doprinose problemu — oni koji ne mare za pravila, za red, za posledice svojih postupaka, oni sa imenom i prezimenom. Time se odgovornost skida sa onih koji je nose, a razmazuje po svima, pa na kraju ne pripada nikome.
Ne mogu svi biti krivi za nečiju bahatost. Ne mogu svi snositi teret odluka koje su doneli pojedinci. Ne može se normalizovati ponašanje pojedinca tako što će se mnogi uvući u isti koš.
Posledice nikada nisu kolektivne u svom nastanku, one su uvek posledica konkretnih izbora konkretnih ljudi. A onda ih, paradoksalno, najviše trpe upravo oni koji nisu učestvovali u stvaranju problema.
Zato je krajnje vreme da se prestane sa ovom udobnom zamagljenošću. Da se stvari nazovu pravim imenom, neodgovornost je lična. Bahatost je lična. Kršenje pravila je lično.
Odgovornost mora biti lična.
Sve ostalo je samo opravdanje.
