Kao čestom posetiocu Lagunine knjižare, i još češćem korisniku njihove kartice za popust redovno mi na telefon stižu obaveštenja o novim izdanjima, na čemu sam im poprilično zahvalna. Jedno takvo obaveštenje stiglo je i jutros, a kada sam otvorila poruku nisam verovala sopstvenim očima. U izdanju, moje omiljene izdavačke kuće, iz čijih sam knjižara sva srećna iznosila gotovo čitavo moje knjiško bogatstvo, izašla je, verovali ili ne autobiografska knjiga Ace Lukasa. „U pretprodaji do 16. juna i budite među prvima koji će pročitati“ stoji u objavi.
Ok, to što meni nije jasno koga interesuje autobiografija Ace Lukasa ne znači da neko ipak neće ući u Lagunu baš zbog ovog izdanja. Pokušavam da objasnim sebi da imam dovoljno godina da bih dozvolila da me bilo šta iznenadi, ali ne uspevam. Ne mogu da shvatim činjenicu da bi trebalo da ne reagujemo, jer to nije prirodno. Satkani smo od osećanja, ali postali nezainteresovani. Ne može se opravdati baš sve, pa ni ovo izdanje koje je možda on kakogod i napisano iz dobre namere, ali nemam želudac da to i proverim. Pretvaramo se u rijaliti, u svakom smislu te reči, podržavajući i promovišući apsolutno sve, samo ako se može unovčiti. Rijaliti na TV-u, rijaliti na ulici, pa sada i u knjižari. Želja da nudimo svoje i komentarišemo tuđe živote postaje nasušna potreba mnogih, duševna hrana ili eliksir, bez ikakve osude ili barem kratkog kritičkog osvrta na ono u šta nam, zbog svega ovoga i ovome sličnom, stasavaju buduće generacije.
Koliko god mi demokratičnost nije strana, i koliko god razumem prava svih, ovo ne želim da razumem. Autobiografija bi trebalo da bude književno delo, ako su književnici neki Lukasi, Kockari, Kardašijani onda treba da kažemo laku noć Andriću, Tolstoju, Safonu, a to će značiti da smo definitivno ugasili svetlo. Zato danas i zauvek, za ovu Laguninu objavu veliki dislajk.
Nataša Đođević
