O tome šta je sreća i  da li smo zbog opšte situacije zaboravili da se radujemo i stihijski se prepustili brigama i da li je sreća stvar našeg izbora ili skup okolnosti pod kojom živimo, za Stav govori psiholog Ivana Stanković. 

Da li smo zbog neocekivane situacije u kojoj smo se nasli, i borbe, kako sve cesce govore i ljudi iz struke, protiv nevidljivog neprijatelja poceli da ingorisemo zivotnu radost, cak i onu malu ?

Odlično ste primetili. To je upravo ono što u svakodnevnoj praksi i privatnom životu srećem kod mnogih ljudi, nažalost i dece. To su uglavnom oni koji puno vremena provode u kući upućeni na TV i Internet, bilo da im je to i ranije bio stil života, bilo da su tokom pandemije stekli tu naviku. Podosta njih su sada samo senka sebe. Međutim, oni koji su se oduprli porivu da stalno prate medije, takođe se menjaju, ali u sasvim drugom pravcu. Mnogi su iz ovog zatišja užurbanog života izvukli puno pozitivnih stvari, pa im je i život, globalno gledano, čak i radosniji, rekla bih i svesniji. Dakle, ne bih uopštavala. Treba osvestiti da živimo NOVO DOBA, VELIKU PROMENU, a na to ljudi različito reaguju. 

Šta pokazuje Vaše iskustvo, šta ljudi smatraju srećom, jesu li zaboravili na male stvari koje su znale da nas ranije  ?

Ljudi jako različito poimaju sreću. Najčešće se srećom smatra veliko zadovoljstvo, pa i ushićenje. To da li ćemo i koliko često osećati sreću, opet uslovljeno je ličnim, ali i civilizacionim razvojem. Pojasniću kroz primere: posmatrajte decu od 3, 7 i 13 godina i odrasle. Primetićete da su sva deca sa 3 godine srećna, puna života i radosti. Slično je sa decom od 7 godina, dok već kod 13-godišnjaka primećujemo da ima onih koji i nisu baš tako srećni, više zbunjeni, nesigurni i napeti. Kod odraslih je odnos 80:20. Samo 20% ljudi najiskrenije oseća sreću. Zašto ? Zato što od polaska u školu, ponekad i ranije uvek nešto nedostaje i pojavi se sve više razloga za brigu, strepnju, strah, bes, razočarenje. Naučimo da budemo negativni. Svi sretni, odrasli ljudi su saglasni u tome da je sreća stvar izbora. Dakle izaberemo li da ne zaboravimo šta nas sve usrećuje, bićemo srećni. Ako izaberemo: zahvalnost za sve što imamo, uživanje usvakom danu, a ne samo u ostvarenju cilj, nalaženje dobrog u svakom izazovu i neprijatnosti, iskrenost prema sebi i prihvatanje sebe i svojih osećanja, fokus na to kako da usrećimo sebe i druge možemo biti srećni i svesni da se STVARI UVEK DOGAĐAJU ZA NAŠE NAJVEĆE DOBRO. Razloge za srecu mozemo i nabrojati, dodaje nasa sugovornica i iznosi nekoliko prakticnih saveta. Sreća je stvar izbora (u svakom trenutku našeg života). Postoje alati za sreću: * ZAHVALNOST, što je takođe veština koja se uči i traži napor naše volje.

Najbolje je ovladati ovom veštinom tako što odvojimo vreme pred spavanje i po buđenju kada ćemo navoditi sve na čemu smo zahvalni /život/zdravlje/kretanje/ vid/ sluh/ miris/ ukus/ ljubav/ bližnji/ krov nad glavom/ prijatelji /posao… * SVE MOŽE BITI RAZLOG ZA RADOST i u svemu možemo naći dobro i/ili lekciju. * PRIHVATANJE SEBE I SVOJIH OSEĆANJA iskreno, bez traženja krivca u drugima i samoosuđivanja. * Promišljanje o tome šta mogu uraditi DA USREĆIM DRUGE u svakom trenutku jer to će i nas usrećiti. * Promišljsnje o tome šta mogu da uradim DA JA BUDEM SREĆNA u ovom trenutku. Velika životna istina: STVARI SE UVEK DOGAĐAJU ZA NAŠE NAJVEĆE DOBRO, pa hajde da to i osvestimo/razumemo/imamo u svesti i onda kad je teško.

Koliko je bitno reći naglas sve ono što nas tišti, ukoliko dođe do konflikta ili je bolje zadržati to u sebi ?

Često potiskujemo i gomilamo nezadovoljstvo i bes, a često i reagujemo impulsivno pa razbuktamo konflikt. Važno je najpre rasčistititi „emotivni prtljag“ od ranije koji nas tera u prejake reakcije. Takođe je bitno sve više ovladavati veštinama komunikacije da bi nadalje ono što nas tišti proradili u sebi a zatim i iskomunicirali. Govoriti o problemu bez ulaženja u konlikt, napadajući problem a ne osobu.

Ima ljudi koji će radije celog života biti žrtve umesto da se uhvate u koštac sa problemom. Kako im pomoći ?

Pozicija žrtve je česta priča svakog od nas. Kod nekih sporadično, kod nekih konstantno. Najčešće smo žrtva samih sebe… Pomaže razumevanje i podrška da osoba sama osvesti, prepozna i verbalizuje „koju igru igra“ sa sobom i drugima. Ne možemo dati onome ko ne želi da primi, ali možemo razumeti i „biti uz…“, osnaživati „žrtvu“, i blago usmeravati da prepozna problem. Važno je znati da mnogi/e ne prepoznaju da su „žrve“ iako ih mnogo „žulja“ jer su se navikle, srodile sa tom životnom pozicijom i misle da tako mora. Dakle, uvek i sve počinje od naših misli i uverenja.

Koliko će neizvesnost koju nam je donela Corona imati trajni uticaj na to koliko ćemo i da li ćemo u budućnosti biti srećni ?

Mislim da je sada već sve jasno: TO JE STVAR NAŠEG IZBORA I UVERENJA, zakljucuje psiholog Ivana Stankovic.