U sali gimnastike u Leskovcu vreme teče drugačije. Dok spolja godine ostavljaju tragove, ovde deca skaču, sprave škripe, a Mirjana Krgović, u svojim sedamdesetim, kreće se s istom lakoćom i strašću kao devojčica od 12 godina.
„Ja sam doživotni sportista“, kaže Mira kroz osmeh, a u očima joj se skriva radost svih tih decenija.
„Svaki trening je trenutak kada zaboravim sve drugo – tu sam samo ja i gimnastika“, govori Mira.
Njena predanost prepoznata je brojnim nagradama, a poslednja u nizu je Oktobarska nagrada grada Leskovca.
„Moju ljubav prema sportu otkrila je učiteljica Divna Ganka Stojčić, a moja majka je bila moja najveća podrška“, priseća se.
Sa 12 godina krenula je pod vođstvom Petra Mitića, trenera koji je Leskovcu doneo čitavu plejadu sjajnih gimnastičara i gimnastičarki – od Miroslava Cenića, Dragice Ristić, Jovice Vukelića i drugih.
U svetu gde vreme neumitno prolazi, ona leti kroz sprave i inspiriše generacije. Gimnastika joj nije posao, nije hobi – to je život.
Prvo veliko iskušenje stiglo je 1970. godine u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Tamo, među brojnim mladim sportistima, Mira je predstavljala Jugoslaviju.
„Bilo je to iskustvo koje me je oblikovalo, koje me naučilo šta znači biti deo tima, poštovati trenera i drugarice“, priseća se.
Njena prva velika nagrada, Spartakova, bila je vetar u leđa. Tog leta proglašena je sportistom škole, a kasnije je bila deo tima koji je doveo leskovačke gimnastičarke do mesta državnog prvaka. Zlatna značka sa Državnog prvenstva u Mariboru 1970. ostala je simbol njene posvećenosti i discipline.
Dvostruko priznanje za najboljeg gimnastičkog pedagoga, 2002. i 2022, samo je potvrda njene nesebične predanosti.
I pored svega ne zaboravlja druge.
„Leskovac je imao divne gimnastičarke, Andrjanu Savić, Aleksandru Veličković, Sandru Cvetković koja i danas drži časove gimnastike na Kritu“, kaže Mira.
Kaže da je pravo bogatstvo u osmesima dece koju trenira.
„Za mene su nagrade dece najveće priznanje. Kad vidim kako napreduju, kako se raduju svakom uspehu, osećam da je sve vredelo“, kaže.
Pored treniranja, Mira je bila i gimnastički sudija – i dalje prati svaki detalj sa pažnjom i ljubavlju. Svakom detetu prilazi s nežnošću i strpljenjem, ali i oštrom disciplinom, jer zna koliko ta kombinacija gradi karakter.
„Dokle god budem mogla da hodam, ja ću biti u sali“, poručuje Mira.
Ona je dokaz da ljubav prema sportu ne poznaje godine. Njena priča nije samo o medaljama i nagradama već priča o životu posvećenom snovima, o srčanosti koja se prenosi, o ljubavi koja traje decenijama i inspiraciji koju ostavlja svima koji zakorače u svet gimnastike.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji jedodelio sredstva“.
