U dvorani leskovačke „Dubočice“, gde su eho loptica i škripa patika bili zvukovi svakodnevice, započela je priča koja će obeležiti jednu epohu jugoslovenskog stonog tenisa.
Bila je 1984. godina kada je osmogodišnja Tanja Mančić prvi put uzela reket. Nije to bio slučajan susret sa sportom – njen otac, nekadašnji igrač i priznati trener, prepoznao je u njoj nešto više od znatiželje.
„Ta medalja, prvi pehar, bio je podstrek da još jače krenem sa treninzima“, priča danas Tanja, govoreći o svom prvom takmičenju na kojem je, zajedno sa sestrom, osvojila prvo mesto na Prvenstvu Srbije u tadašnjoj Jugoslaviji. Imala je svega deset godina.
Bio je to početak jedne izuzetne karijere.
Treniralo se svakodnevno. Bez izuzetaka, bez izgovora. Dok su vršnjaci uživali u detinjstvu, Tanja je već tada birala disciplinu. Nije žalila zbog toga. Kaže da kao dete nije bila ni svesna kakve uspehe postiže. Ta nesvesnost ju je sačuvala od pritiska, a u isto vreme gurala da ide dalje.
Sa 13 godina obukla je dres reprezentacije Jugoslavije.
Leskovac tih godina nije bio samo grad iz kojeg dolazi buduća šampionka – bio je centar stonog tenisa u zemlji. Evropska superliga se igrala baš tu, mečevi protiv Nemačke, Poljske i Slovačke donosili su vrhunsku igru pred lokalnu publiku. Tanja je rasla u sredini koja je disala za sport, a sport je disao kroz nju.
Do 1992. godine, osvojila je sedam državnih titula u pionirskoj, juniorskoj i seniorskoj konkurenciji. 1989. postaje prvakinja Jugoslavije u pionirskoj i vicešampionka u juniorskoj konkurenciji. Već tada je bilo jasno – ovo nije samo talenat, ovo je posvećenost koja ruši granice.
Devojčica koja je jurila san
Biti član reprezentacije Jugoslavije značilo je mnogo – ali se nije dobijalo tek tako. Da bi ušla u tim, morala je da se plasira među tri najbolje igračice na državnom prvenstvu. I uspela je. A onda je, 1991. godine, stala rame uz rame sa Jasnom Fazlić i Gordanom Perkučin – stonoteniskim legendama tog doba – i debitovala za seniorsku reprezentaciju.
„Granice? Za mene su to bile samo linije na stolu.“
„Tada moj san postaje java“, kaže tiho, ali sa osmehom koji ne krije emociju.
Ipak, iza tog sna stajala su velika odricanja. Tanja ne govori mnogo o tome, ali kada to učini – govori iskreno. Kaže da je njeno detinjstvo prekinuto. Nije bilo vremena za izlaske, igre u parku, letnje raspuste. Bilo je samo treninga. I borbe.
Ako bi morala da izabere jednu godinu karijere, kaže da bi to bila ona u kojoj je sa 14 godina osvojila pionirsko prvenstvo Evrope. Prvi put se svirala himna Jugoslavije, prvi put se stajalo na najvišem postolju kontinenta, i prvi put je u njoj – iako još dete – proradio onaj pravi, sportski ponos.
A onda, kao pionirka, dobija priliku koju ni mnogi seniori nisu imali – da nastupi na seniorskom prvenstvu Evrope u Nemačkoj. Godine 1992. Tanja osvaja treće mesto. Veličanstven rezultat, koji joj donosi i nacionalno priznanje države Srbije – jedno od najvažnijih priznanja koje će poneti kroz život.
„Obezbedila sam sebi neku novčanu sigurnost, ali stoni tenis nije plaćen sport. To se radi iz ljubavi“, kaže, sa blagim osmehom i nekom vrstom spokojstva.
Zanimljivo je da Tanja nikada nije napustila svoj klub – STK Dubočicu. I kada su dolazile ponude, i kada je bilo lakše reći „idem dalje“ – ona je ostajala. Vezana za dvoranu, za trenera, za grad. Leskovac joj je uzvratio 1996. godine, kada je Dubočica postala vicešampion države, a grad je Tanju proglasio najuspešnijom sportistkinjom svih vremena.
Ali priznanja su dolazila kasno, i ponekad – tiho.
Profesionalno se povukla 2019. godine. I baš te godine postaje generalni sekretar Leskovačkog sportskog saveza.
„Možda je to bio način da mi se grad zahvali“, skromno kaže.
Na pitanje šta bi, sa ove distance, rekla devojčici koja je prvi put uzela reket u ruke, odgovara jednostavno:
„Rekla bih joj: radi upravo sve ono što i jesi radila.“
U toj rečenici je sažeta jedna karijera – bez kalkulacije, bez žaljenja, bez zadrške. Samo ljubav prema sportu.
Ovde priča o Tanji Mančić nije gotova. Ovo je tek prvo poglavlje – ono koje je ispisano domaćim turnirima,brojnim treninzima i medaljama koje su nosile ponos.
U sledećem tekstu, priča vodi dalje – u Nemačku, Makedoniju, Italiju… gde će Tanja predstavljati ne samo sebe, već i Leskovac, i jednu zemlju u nestajanju. Ali o tome – uskoro.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji jedodelio sredstva“.
