Ova priča ne počinje kao mnoge, uobičajene … „Bilo jednom u …“ . Bilo je , dešava se, i biće. A nikome još uvek nije jasno šta ga je zaista snašlo.
Od kad je sveta i veka, ili, da bar uzmemo ovih 2020 godina od kada su nevernici postali vernici i počeli da mere dane i godine po Hristovom rođenju, bilo je bolseti, ratova, epidemija, pandemija, migracija, izbeglištva, gladi… bačena je i atomska bomba na Hirošimu i Nagasaki… Toliko nuklearno naoružanje, nuklearne probe, cunami, zemljotresi, poplave, požari, katastrofe, nisu uspeli da zaustave najsavršenijeg živog stvora na planeti koju delI sa onim manje inteligentnim oblicima života. Bilo je teško, ali to su i bili ispiti ljudskosti, kada su svi saosećali sa bolom drugih.I to se preživelo. Čak i dok su se mešali zvuci aviona u niskom letu i razarajući prasak bombi, ljudi nisu stali. Nastavili su. Kako? Duša im zna… ali su nastavili.
A onda, u 21. veku na početku leta Gospodnjeg 2020. stigla je Kruna. Da, Kruna svih zala. Na latinskomnjeno ime je Korona.
Onaj ko je dao ime ovom , kako nas ubeđuju – virusu, znao je šta radi. Sva nesreća ovog sveta morala je da se kruniše.
Isprva strah od bolesti, smrti, nepoznanica za sve ljude na svetu, navodno stigla iz Kine, od slepih miševa kažu… I u tom čuđenju, snalaženju, upoznavanju sa Krunom, desilo se nešto što istoriji čovečanstva nije zabeleženo.
Avioni su se prizemljili, brodovi usidrili, drumski saobraćaj se sveo na minimum, granice se zatvotile, ljudi se zatvorili… Sablasna tišina koju su tek po malo razbijali aplauzi za medicinske radnike koje je Kruna prve krunisala.
I tako, dan po dan, prvi put u novoj eri, svet je postao neko čudno mesto.
Mnogi su se osećali kao mravi na livadi. Ne vidiš ih, ali verovatno ubiješ dosta njih dok bezbrižno šetaš… A za te mrave najednom je postalo nebitno da li su bele ili tamne puti, da li su bogati ili siromašni, da li je njihov mravinjak u elitnom ili siromašnom kvartu. Svi su bili složni samo u jednom – nisu želeli da budu krunisani.
Dok je svet stajao, sasvim sigurno je neko mnogo veći i bitniji od mrava radio mnogo velike i bitne stvari. Za koga ? E, to je pitanje svih pitanja. U svakm slučaju, svet se ponovo, po malo, pokrenuo. Međutim, gde god se išlo, šta god se radilo, svi su proveravali glavu u strahu da su možda krunisani.
A od čega to zavisi, ni danas, kada kažu da se sprema masovno krunisanje tokom zime, niko od mrava na onoj livadi ne zna. Ima onih koji odbijaju da poveruju da je kruna namenjena baš njima, i da su mnogi ostali da leže zauvek na istoj toj livadi baš zbog krune. Kažu, ona ne postoji, samo su nas jako uplašili. Oni koji su se baš, baš uplašili, retko izlaze iz svog mravinjaka.
Hoće li i ove zime svet ponovo da stane ? Niko ne zna. U međuvremenu, ova priča mogla bi da se završi onako kako će nekada , u dalekoj budućnosti možda počinjati.
„Bila jednom jedna zemlja, jedna velika livada, po kojoj su se mravi slobodno šetali…“
autor: Zvezdana Pejčić
foto:pexsels.com
