U vremenu kada je poljoprivreda postala ozbiljan posao i važna privredna grana, pojedinac kao učesnik u proizvodnji i organizaciji, neprepoznatljiv je za sigurniji nastup na tržištu. Za to je neophodna isključivo grupa proizvođača, asocijacija, klasteri i drugi oblici udruživanja koji na tržištu mogu da ponude kvalitet, kvantitet i kontinuitet poljoprivrednih proizvoda.
Poljoprivrednici u našoj zemlji ne mogu se pohvaliti željom za udruženjima iako često iskazuju svoje nezadovoljstvo i očekuju pomoć od države, ignorišući činjenicu da je zadrugarstvo početni korak ka dobijanju pomoći resornog ministarstva.
“Udruženja, koja postoje u selima, nisu dugog veka. Često čujemo od poljoprivrednika da im udruženje nije potrebno i da je najbolje raditi po starom principu, kažu „u se i u svoje kljuse”. Tako je kod nas, a u zemljama Evrope pa i sveta, udruživanje su osnova poslovanja poljoprivrednih proizvođača“ – kaže za STAV Jelena Stojiljković, stučni savetodavac Poljoprivredne savetodavne stručne službe Leskovac.
Najpovoljniji način povezivanja malih poljoprivrednih proizvođača jesu poljoprivredne Zadruge koje mogu biti opšte i specijalizovane. One proizvode ili otkupljuju, prerađuju ili prodaju poljoprivredne proizvode, snabdevaju zadrugare ili kooperante repromaterijalima, ili pružaju usluge domaćinstvima zavisno od svojih mogućnosti.
“Zadruge uživaju posebnu zaštitu Republike Srbije, autonomne pokrajine ili lokalne samouprave u obavljanju svojih delatnosti, koja se ogleda u podsticanju zadrugarstva merama ekonomske i agrarne politike koje se donose i za koje se sredstva obezbeđuju u budžetu“ – pojašnjava Stojilkovićeva.
Poljoprivrednu zadrugu može da osnuje najmanje 5 lica, koja su poslovno sposobna, ali ne mogu da budu lica koja žive u zajedničkom domaćinstvu sa osnivačem. Nesumnjivo, najveći benefit koji donosi udruživanje je siguran i stalni plasman poljoprivrednih proizvoda.
“Nema sumnje, rast konkurentnosti poljoprivrede u velikoj meri zavisi od formiranja efikasnog tržišnog lanca, koji uključuje širok spektar novih proizvoda, usluga i učesnika. Unapređenje tržišnog lanca u svim njegovim segmentima, jedan je od uslova jačanja i efikasnosti sektora poljoprivrede. Poljoprivredni proizvođači sami najčešće ne mogu da nađu put ka sve više zahtevnom tržištu, posebno kada su na istom u velikoj meri prisutni veliki trgovinski lanci. Oni sa druge strane, za svoje proizvode često ne ostvaruju adekvatnu cenu, pa i dohodak koji stiču kroz svoju proizvodnju“ – posebno naglašava Jelena Stojilković.
“Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”.
