Poznati srpski kompozitor i dirigent obreo se i u svet pisanja i knjizi „Moja odisija“ dao hronološki prikaz svog života. Napisao je više od 500 pesama za najpoznatije pevače bivše Jugoslavije – Lea Martina, Zdravka Čolića, Olivera Dragojevića… Komponovao je muziku za brojne pozorišne komade i mjuzikle. TV serije „Sivi dom„, „Vruć vetar„… filmove „Lajanje na zvezde„, „Višnja sa Tašmajdana„… i još mnogo toga. Sasvim sigurno ovo je čovek koji ostavlja neizbrisiv trag na našoj muzičkoj sceni.

– Može li se reći da je Vaš život simfonija?

Može se reći simfonija i nadam se sa rećnim krajem. Ja se dugo bavim ovim poslom, 1965. g. sam snimio svoju prvu ploču, sa nepunh osamanaest godina i tada počinje moja odiseja.

– Vojkan Borisavljević kompozitor i diriget, može li sada tome dodati i pisac?

Nisam ja pisac. Moj pokojni deda je bio pisac, a  majka je bila lektor u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“ pa sam kao mali uz nju upoznao vrhunske pisce. Antonia Isakovića koji je tada bio direktor „Prosvete“, Stevana Kulenovića, Miloša Crnjanskog zapravo vrhunske naše pisce, inteluktualce. Od njih sam mnogo toga naučio i to ne samo o pisanju nego i o životu.

–Da li je roman „Moja odiseja“ autobiografski roman?

Put do slave i bogatstva, put do trona. Odiseja, to vam je kao neka reka, a sve su reke po malo krivudave, nailaze na razne prepreke a uspevaju da ih savladavaju. Ja sam imao priliku da živim u nekoliko država ali sam se vratio ovde i nije mi žao. Mogu reći da sam postigao u životu ono što sam želeo. U muzici sam se bavio različitim žanrovima, jedino nisam zalazio u oblast klasične muzike. Uvek sam radio nešto što je trebalo ljude da razonodi bilo da je to muzika za decu, film, pozorište ili televiziju. Primenjena muzika je ono čime se bavim poslednjih godina. Kada čovek dođe u neke godine onda ga male forme više ne zadovoljavaju, a i publika vas najviše zapamti po popularnim pesmama.

– Prošlu godinu su vam nekako obeleželile nagrade?

Da. Prošle godine sam dobio čak četri nagrade ali su mi najdraže nagrada Darko Kljajić za životno delo za roman „Moja odiseja“, zbog koje sam i danas u Leskovcu i nagrada Darko Bajić koju dodeljuje Udruženje kompozitora Srbije za oblast popularne muzike. Kad vam kolege dodele priznanje to nekako ima posebnu draž.

– Kad pogledate svoj rad šta Vi smatrate svojim životnim delom?

Pošto se celog života bavim raznim muzičkim oblastima svoja dela mogu podeliti po žanrovima. U oblasti popularne muzike, najpopularinija je “Odiseja“ Lea Martina ali meni je najdraža „Ljubav je samo reč“ koju sam pisao za Zdravka Čkolića i koja je najkvalitetnija muzikološki. U oblasti pozorišne umetnosti to je „Priča o konju“ L.N. Tolstoja koju sam radio u Pozorištu na Terazijama 1984. godine, a u oblasti fima najdraži mi je “Santa Maria della Salute“ poslednji koji sam radio sa Zdravkom Šotrom za koji sam dobio veliki broj nagrada. Na televiziji to je u oblasti šou programa „Obraz uz obraz“ serija koja je obeležila zlatno doba Televizije Beograd 1972. i 73. godine.

– Sinonim za vas bi mogao da bude muzika i reč, slažete li se?

Daaaa muzika i reč, nekoliko hiljada aranžmana koje sam napisao.

– Gde nalazite inspiraciju?

Inspiracija se nalazi u tekstu. Kada se radi serija ili pozorišna predstava sve polazi od teksta, imao sam  tu sreću da uvek imam kao predložak jako kvalitetne tekstove. Siniša Pavić je 1968. godine napisao „Višnju sa Tašmajdana“ i to je bio moj prvi film i inspiracija je apsolutno bila u tom njegovom tekstu. Njegov sjajan tekst za seriju „Vruć Vetar“  me je momtelno ispirisao da napišem pesmu „A sad adio“. Sve je u tekstu.

Odaću vam jednu tajnu. Upravo se radi nova Pavićeva serija koja se zove „Junaci našeg doba“ i emitovaće se u decembru na RTS-u. Imaće 20 epizoda, ja pišem muziku i posebno je zanimljivo što će na naslovnu pesmu pevati Dušan Svilar naš sjajan pevač.

– Kako komentarišete muziku današnjice?

Muzika je na jednoj silaznoj liniji poslednjih tridesetak godina i to ne samo kod nas nego i u svetu. Nema tu više onih dobrih kancona, šansona, roka, a mi smo odraz onoga što se dešava u svetu. Tu su i razne krize koje potresaju region i koje se reflektaju na oblast umetnosti pa i na muziku. Moram reći nije ovo dobro doba za muziku i zato se često poseže za obradama starih pesama. Eto sjajni pevači i ovde i u regionu postižu veće uspehe sa obradama nego sa novim pesmama.

– Možemo li imati dobre pevače ako ih biramo na TV takmičenjima?

Srbija je izložena jednom teroru komercijalnih televiziskih stanica gde se bez ikakvih kriterijuma puštaju kompozicije i izvođači bez ikakvog kvaliteta. Promoviše se nešto što se nikako ne može nazvati umetnošću.

Nataša Đorđević