Povodom jučerašnje teksta o viber grupama „Trač…“ i elektronskom vršnjačkom nasilju zatražili smo kometar od psihijatra dr Tatjane Jovanović.
„Po saznanjima sa kojima raspolažem,ovaj pre svega sociološki fenomen,započeo je tokom 2019. godine u poznatoj leskovačkoj srednjoj školi,a doživeo ekspanziju tokom pandemije.Pojavio se instagram profil,koji je imao više administratora,na kome su postovani sadržaji koji su u početku imali šaljiv i bezazlen smisao. Akteri izmišljenih postova,mogli su da traže od administratora da se post skine,a time su se brisali i repostovi,šerovani od strane ostalih konzumenata. Od banalnih šala do eksplicitnih narativa, došlo se veoma brzo.
Novi fenomen,postao je virulentniji i od samog virusa Covida, pa su sve leskovačke srednje škole,imale ovakve profile. Ova pojava se potom prenela i na osnovne škole i konačno postala viralna.
Kako je do ovoga došlo? Baveći se svojim poslom,kako na početku karijere,tako i sada,mišljenja sam da deca nisu krivci.
Formiramo ih mi odrasli,njihovi roditelji, ali i mi odrasli koji kreiramo ambijent u kome žive i koje inspirišemo svojim primerima.
Ima puno razloga koji su ovome doprineli.
Godinama unazad, akteri naše priče, bili su redovni konzumenti vrlo popularne serije Gossip Girl ( Tračara ) u kojoj se nekoliko razmaženih i bogatih devojaka,spinovanjem i izmišljejem tračeva,bori za prevlast,dominaciju i moć.
U našoj tračari,pored specifičnih okolnosti vezanih za sam početak,istraživači ovakvih fenomena,potenciraju dva modela porodica,iz kojih dolaze deca,koja su pokretači ovakvih „projekata“.
To su deca iz porodica u kojima postoje slični modeli ponašanja sa komunikacijskim obrascima koji se karakterišu nasilničkom atmosferom – vredjanjem,omalovažavanjem,nepoštovanjem.U porodici gde je roditelj nekoristan autoritet,dete preplavljeno negativnim osećanjima,po izlasku iz kuće,dobija šansu da pruži otpor i dobije tako željenu moć,terorišući druge.
Drugi model je porodica u kojoj dete dobija surogate ljubavi , ili u savremenom žargonu – aksesoare ljubavi- skupu garderobu,najnoviji telefon i sl.,te sve naizgled deluje savršeno i čini se da dete raste u podsticajnoj sredini.Zapravo,nedostaje ono što je krucijalno – pažnja i usmerenost ka detetovoj ličnosti.Povredjivanjem i maltretiranjem drugih, dete dobija tako željenu pažnju i osećaj moći – vladanje nad drugima.
Kada se tiče šireg ambijenta,realiti programi, ali i globalni trendovi u svim sferama života, mobilni telefoni,društvene mreže, odsustvo empatije,konzumentska atmosfera,neosnovana ideja više vrednosti, generišu generacije mladih ljudi sa pomerenim sistemima vrednosti… Ako se malo dublhe zagrebe,vrlo često se dodje do saznanja da i roditelji imaju distorziran sistem vrednosti, a moralna i etička načela su im prilično diskutabilna i upitna.
Ova vrsta nasilja je kompleksna iz razloga jer pokušaj deteta da ne bude deo grupe, što je normalna potreba,jer je čovek socijalno biće,vodi ka socijalnom nasilju – sveukupnom izopštavanju i izolaciji, što uvodi žrtvu u mentalne probleme…
Najčešći promene u ponasanju su – izostajanje iz škole, uznemirenje,nesanica,dete je mentalno odsutno,oslabljenog apetita,plačljivo…
Problem je kompleksan ali nije nemoguće rešiti ga. Za početak, edukacija roditelja, osveštavanje pozadine,koja pokreće mehanizam nasilnog ponašanja jeste inicijalni korak…
Čuvena replika iz našeg domaćeg filma – Medicina nas uči, umerenost u svemu! -, kao i svako pravilo ima izuzetak. Budite krajnje neumereni u količini ljubavi i pažljivog ophodjenja sa svojom decom,konstruktivni u dijalogu sa njima i odvojte “ dovoljno vremena za svoju decu.
Višestruko će vam se sav uloženi trud vratiti! I pokušajte da pronadjete deo svoje odgovornosti i nesvesnog uticaja,na ono što vaše dete čini ili sa čim se bori. I mi smo hodali u adolescentskim cipelama,ali su one bile mnogo udobnije od ovih danas.
U svakom slučaju,iz svakog nasilnika i svake žrtve, stoji uplašeno i zbunjeno dete,kome treba pomoć. Ovi mladi ljudi često eksperimentišu sa alkoholom,kanabisom,sedativima,a sve u cilju samoizlečenja od mučne realnosti u kojoj su se našli.Stručna pomoć je neophodna u ovakvim slučajevima.Često i površne psihoterapijske strategije pomognu detetu da povrati svoje samopouzdanje i samopoštovanje“ – govori za Stav psihijatar Tatjana Jovanović.
