Koncert koji je Kamerni orkestar „Amorozo“ održao sa violonistkinjama Ksenijom i Tijanom Milošević bio je pravo uživanje za ljubitelje klasične muzike. Ove vrsne umetnice, čije su se violine čule na mnogim pozornicama širom sveta, gosti su LEDAMUS-a, i ovo im nije prvi put da sviraju pred leskovačkom publikom. Deo su orkestra koji prati Nemanju Radulovića i sastava Filharmanoje tako da su leskovčani mogli da ih čuju u orkestarskom sviranju ranijih godina, ali ovoga puta i kao soliste.
Ksenija – „Ovo sada nam je najlepše gostovanje, jer kad dodjete na par dana tek tada možete da osetite duh grada, bolje upoznate ljude, kolege muzičare i mogu vam reći da sam oduževeljenja njihovim posvećenošću i trudu i zaista nam je divno ovde“.
Kakva je saradnja sa „Amorozom“?
Ksenija – „Lepo smo radili, sadržajno i vidim po njihovim reakcijama da im baš znači što smo unele taj duh malo drugačijeg koncerta.Vatromet se desio i to njima mnogo znači, a ono što znači nama je da zajedno stvaramo“.
Vreme koje su provele u Leskovcu iskoristile su i da održe nekoliko radionica sa učenicima i profesorima Muzičke škole „Stanislav Binički“.
Kakvi su vam utisci, i šta je to što nedostaje u radu leskovačke Muzičke skole?
Tijana – „Ono što nedostaje ne samo voj školi nego generalno djacima i studentima je koncertna praksa. Da imaju što više koncerata, da budu što više „bacani u vatru“, kontakt sa publikom je neophodan.To je za svakog izvođača najvažnije“
Ove umetnice deo su beogradske Filharmonije i kažu da je put dotle za njih bio prirodni.
Ksenija – „To nam nije bio primarni cilj, nekeko sled događaja još tokom školovanjaje bio takav. Još smo studirale kad smo počele da sviramo u Filharmoniji, primarna ideja je bila da se kao honorarci bolje upoznamo sa tom orkestarskom literaturom, jer to je najlepša i najbogatija literatura u muzici. E, kad počnete tu da svirate … ja sam se totalno zaljubila u taj zvuki te mogućnosti. Tu smo se pronašle i ostale. To ne znači da ne radimo i druge stvari, kamernu muziku, solističke koncerte, nekako smo se opredelile da u svemu učestvujemo. Muzika je naš život.“
Znači totalno posvećenje?
Ksenija – „Pa, svaki deo nas, našeg bića je stvarno muzika. Taj timski rad je nešto što nas zaista ispunjava jer tako dolazite i do razmene energija, mišljenja i različitih viđenja muzike i tu uvek nešto naučite“
O tome gde se klasična muzika kao umetnost nalazi u Srbiji kažu da je najveći problam u ovoj oblasti nedostatak novca.
Tijana – „Sredstva koja se odvajaju za kulturu su minimalna. Više bi trebalo ulagati i u muzičke škole, institucije kulture a i kroz medije bi trebalo više afirmišu ovu vrstu muzike. Mi smo, slobodno mogu reći, retka vrsta, u odnosu na druge branše mi smo nekako drugačiji i mislim da tu različitost treba pomoći, možda kroz agente koji bi pomogli stvaranje neke koncertne prakse kako bi to postala svakdnevnica.“
Kakva je publika koja dolazi na vaše koncerte?
Tijana – Publika je divna. Ljudi su željni. Kada smo sa Filharmonijom svirali na jugu zemlje, bukvalno nisu mogli u dvorane svi da udju. Ljudi su ostajali napolju, bukvalno razočarani“
Obe su profesori, jedna na Muzičkoj akademiji u Beogradu, druga u Nišu i kažu da imaju veliku žalost što se sve više sreću sa studentima koji žele nakon školovanja da napuste Srbiju, jer su šanse za njihovo dalje profesionalno ostvaranje veće.
Ksenija – „Tako je, zato što ovde treba da se stvore uslovi da od muzike može da se živi. Jeste ljubav prema muzici ono što nas vodi i pokreće, ali ne može da se prenebregne činjenica da mi od našeg sviranja treba i da živimo. Ceo život smo posvetili tome i drugo ne umemo da radimo“.
“Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”.
