Te 1999. godine Tanja Mančić nije prvi put odlazila iz kuće — ali je tada, po prvi put, otišla je bez povratne karte.
Bombardovanje je treslo zemlju, sport je bio poslednja rupa na svirali, a obećanja su godinama zvučala sve praznije.
„Godinama su govorili — biće nešto, samo još malo… Ali nisam mogla više da čekam“, priča danas.
Spakovala je reket, tri dresa, i nešto što u pasošu nije stajalo — ponos što dolazi iz Leskovca. I krenula.
Prva stanica – Nemačka. Dočekalo je sve ono što je dotad samo gledala na velikim takmičenjima. Disciplina, tempo, profesionalizam. Počela je u Drugoj Bundesligi, ali to nije trajalo dugo. Njeni rezultati su brzo pogurali tim u Prvu Bundesligu – tada najjaču stonotenisku ligu na svetu.
„U mom timu su igrale devojke iz reprezentacija Nemačke, Hrvatske, Češke… Imali smo kineskog trenera. Svaki dan je bio turnir sam za sebe“,govori Tanja.
Nemačka je Tanju istesala kao igračicu, ali i kao osobu. Nije bilo mesta za izgovore, ni za nostalgiju. Samo trening, analiza, novi meč.
A onda, jednog dana, u nekom od sportskih centara u Nemačkoj, posle finala u kojem je dominirala, pehar joj uručuje lično kancelar Gerhard Šreder.
„Taj trenutak — to nije bila samo pobeda. To je bilo priznanje. Ne samo meni, nego svemu što sam ostavila iza sebe da bih došla dotle“, priseća se Tanja.
Posle šest godina u Nemačkoj, Tanja se vraća — ali ne odmah kući. Dve godine provodi u Makedoniji, igrajući za klub koji osvaja dve titule prvaka države.
U tom periodu često misli na Leskovac. Ne zato što joj nedostaje grad — već zato što zna da bi mogla i tamo da pomogne. I kad se 2008. godine konačno vraća, vraća se kao trener.
Ne staje više na postolje, ne čeka himnu. Sada stoji iza mladih igrača, pažljivo posmatra njihove greške, drži loptice u džepu i nosi odgovornost.
Jedan od tih klinaca bio je Lazar Stefanović. Drugi — Đorđe Jović. Pioniri, talentovani, gladni. Pod njenim vođstvom — obojica ulaze u reprezentaciju Srbije.
„Bilo mi je važno da neko drugi dobije šansu. Da osete ono što sam ja osećala kad obučem dres reprezentacije. To se ne zaboravlja“, kaže Tanja.
Međutim Leskovac nije mogao da izdrži njen ritam. Novca nije bilo. Klub je jedva disao.
I baš kad se činilo da će opet stati, stiže poziv iz Italije. Tanja nije planirala još jedan odlazak. Ali život sa sportom retko pita za planove.
Tamo je čeka trener Davor Kvesić — ime koje zna svaki poznavalac stonog tenisa. Iza njega je rad sa legendarnom Jasnom Fazlić, Tanjinom bivšom koleginicom iz reprezentacije.
Potpisuje desetogodišnji trenerski ugovor, a istovremeno dobija i igrački angažman u Altosebinu. Igra Super ligu, vodi mlade, i još jednom diše sport punim plućima.
Italija je bila nežnija. Sunčanija. I sporija od Nemačke. Ali sport nije izgubio ništa od ozbiljnosti. Tanja i tamo pobeđuje.
U Leskovac se vraća ne zbog trofeja, publike ili pozicije. Ne vraća se ni zbog para. Vračas se zbog ljubavi.
„Taj povratak nije bio odluka glave. Više je bila odluka srca“,kaže Tanja.
U godinama njenog trajanja loptice Tanje Mančić čule su gotovo sve svetske dvorene u kojima se stoni tenis igrao.
Danas, kao generalni sekretar Leskovačkog sportskog saveza, sedi za stolom umesto stonoteniskog stola. Sada piše projekte, organizuje takmičenja, traži budžete.
Ali kad zatreba — i dalje zna da lopticu skine s ivice stola bez greške.
Svesna života I prolaznosti ni zbog čega se ne kaje.
I baš tu je ključ. Nije u broju medalja. Nije ni u dvoranama, dresovima, ni himnama.
U pitanju je žena koja je ponela svoj grad sa sobom, prošla svet, i na kraju se vratila tamo gde je sve počelo — da taj krug zatvori na mestu koje joj je i dalo krila.
Granice su za Tanju Mančić uvek bile samo linije na stolu. Sve ostalo — bilo je osvojivo.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji jedodelio sredstva“.
