Ova okrugla godina, sa dve lepe cifre, polako broji sitno i odlazi u istoriju. Mnogi će reći „Idi, ne povratila se, samo da prođeš što pre“. I svako od nas ima puno pravo da o njoj tako misli, jer će, kad god je se u budućnosti setimo u nama izazivati osećaj straha, brige, nervoze, tuge.
Ipak, mogli bismo da joj na nečemu i zahvalimo, jer se pokazala kao dobra učiteljica života. U 2020. godini naučili smo mnogo toga, a pre svega da ne trivijalizujemo stvari ne shvatajući da su suštinski bitne. Možda nas baš ova, toliko negirana, prozivana, nepopularna 2020. nauči da neobavezan odlazak na kafu sa prijeteljima, zagrljaj rođaka na ulici koga dugo nismo videli, šetnja kućnog ljubimca, odlazak na Slavu, uživanje na suncu, običan izlet vikendom…, nisu samo stvari koje nam se dešavaju usput dok radimo neke druge stvari, jer zapravo drugih stvari nema. Život je prva stvar. Te sitnice su zapravo naš život, a njihovu vrednost shvatili smo tek kada su nam bile uskraćene. Kada je sve stalo. Tišina je dala prostora da shvatimo da je krajnje vreme da počnemo da vrata otvaramo samo pravim ljudima, mislima damo slobodu da lutaju, a korak usmerimo ka pravim vrhovima.
Sa rezervisanim pesimizmom, ostaje nam da se nadamo da smo naučili najvažniju lekciju – da je život retka, lepa, unikatna porculanska figura. Mnogo vredi, a lako se slomi.
I zato, dragi moji, ne očekujte čudo, ne psujte ovu napaćenu 2020. radujte se svakom novom jutru i ne zaboravite da nikada nije mnogo, i nikada nije dovoljno reći „Volim te“ onima koje volite. A što se kalendara tiče, pa, srećno svima koji slave.
Zvezvdana Pejčić
