Najveća neistina koju građani Srbije godinama slušaju jeste da su pred zakonom svi jednaki.
Nisu.
Nisu onda kada se u jednoj ulici svakodnevno podižu oblaci prašine jer kamioni prolaze sa nepokrivenim teretom, a to postane toliko uobičajeno da više niko i ne očekuje reakciju.
Nisu ni kada se godinama spaljuju kablovi i stare gume, pa dim prekrije pola grada, uđe ljudima u kuće i probudi ih usred noći. To nije miris paljevine. To je miris odustajanja države od sopstvenih građana.
A nisu ni onda kada javna ulica preko noći postane privatna sala za proslavu, dok se nadležni dan kasnije bave pitanjem ko je šta prijavio i da li je neko nešto odobrio.
Sve su to različite priče. Ili možda ipak nisu. Jer im je zajedničko jedno – zakon postoji, ali njegova primena zavisi od toga ko ga krši.
Građanima se stalno govori da prijave problem. I oni prijavljuju. Zovu policiju. Pišu inspekcijama. Obraćaju se gradu. Šalju dopise ministarstvima. Fotografišu. Snimaju. Čekaju.
A onda dobiju ono što je postalo zaštitni znak srpske administracije – nenadležnost.
Nadležni nisu nadležni kad njima tako odgovara.
I upravo tu nastaje najveći problem. Dim jeste problem. Prašina jeste problem. Blokirane ulice jesu problem. Svaki od tih problema direktno utiče na zdravlje, bezbednost i kvalitet života građana. Ali ono što ih čini još težim jeste činjenica da nisu posledica više sile, već višegodišnjeg izostanka reakcije institucija.
Kada se problem ponavlja danima, mesecima ili godinama, on više nije samo komunalni ili ekološki problem. Svi ga vidimo – oni ćute.
A društvo u kome institucije dozvole da prašina, dim i nepoštovanje zakona postanu svakodnevica jeste društvo koje je odavno počelo da se guši i to ne samo u zagađenom vazduhu.
Pepa Prase – jer se tako osećam
Napomena redakcije: Stavovi izneti u ovoj kolumni predstavljaju lično mišljenje autorke i ne moraju nužno odražavati stavove redakcije.
