U vremenu kada sport često traži prečice, a slava brzo bledi, priče poput one Saše Pejčića vraćaju veru u prave vrednosti – posvećenost, upornost i ljubav prema igri. Nekada istaknuti rukometaš, danas uspešan trener i pedagog, Pejčić je dokaz da se sportski put ne završava poslednjim zviždukom sudije – on tada tek dobija dublji smisao.
Put Saše Pejčića u rukomet nije počeo spektakularno, već – kao i kod mnogih velikih sportista – iz školske klupe. Prve korake napravio je u OŠ „Petar Tasić“ u Leskovcu, a njegov talenat brzo je prepoznat. Već 1988. godine registrovan je kao igrač RK Dubočice, kluba koji će obeležiti najveći deo njegove karijere.
U sledeće dve decenije, Pejčić je postao neizostavno ime domaćeg rukometa – sa čak petnaest sezona u saveznoj ligi. Nosio je dresove više klubova, od matične Dubočice, preko BSK Hebe iz Bujanovca (gde je bio i kapiten), do Železničara iz Niša, Kostolca, Mladosti iz Čačka… Rukomet ga je vodio kroz Srbiju, ali je, kako sam kaže, „kao svoj na svome“ bio upravo u Dubočici i BSK Hebi.
Nažalost, teška povreda kolena 2008. godine zaustavila je njegovu igračku karijeru u 35. godini. Ipak, Pejčić nije rekao zbogom rukometu.
Trenerski poziv bio je prirodan nastavak njegove sportske priče. Od 2015. godine, kada se posvetio radu s mladima u klubu Hisar, Pejčić je pokazao koliko znači kada bivši igrač uloži svoje iskustvo u nove generacije. Te godine je prvi put proglašen za trenera godine, a istu nagradu osvaja i 2019, nakon što sa Dubočicom ulazi u Super ligu – podvig koji se čekao čak 19 godina.
„Trudim se da ispravljam svoje greške iz igračkih dana, ali današnji rukomet je drugačiji – brži, snažniji, fizički zahtevniji. Igra se promenila, ali temelj – timski duh – ostaje isti“, kaže Pejčić.
Bio je i član stručnog štaba reprezentacije u dva navrata, a kao talentovane igrače izdvaja Luku Stojanovića (generacija 1998) i Uroša Simića (generacija 2002), uz nadu da će baš oni nositi igru Srbije u budućnosti.
„Možeš da završiš karijeru, ali ako ti je sport u srcu, on te nikad ne napusti. Na tebi je da ga vratiš sledećoj generaciji – još jačeg i boljeg.“
Iako iza sebe ima na stotine utakmica, jedna zauzima posebno mesto, susret s Vojvodinom iz 2000. godine, koji je odlučivao o opstanku u ligi.
„Razlika između ekipe koja je ulazila u Evropu i one koja je ispadala bila je svega dva boda. Bila je to strašna utakmica. Dao sam odlučujući gol za opstanak. Tada su igrali Miljković, Marinković, Petković, Popović…“, priseća se Pejčić s vidljivim ponosom.
Na pitanje u koje bi se vreme vratio, ne dvoumi se.
„Period od 1995. do 2001. godine. Igrao sam možda i bolji rukomet kasnije, ali tada sam sa svojim saigračima bio kao sa porodicom, delili smo i dobro i loše. To se ne zaboravlja.“
Leskovac nije samo grad roštilja i muzike, to je i grad rukometa. Nekadašnje učešće u jugoslovenskoj ligi, kroz decenije su pratili usponi i padovi, ali ljubav prema sportu nikada nije prestala. Povratak Dubočice u prvu ligu 2019. godine, pod Pejčićevim vođstvom, bio je potvrda kontinuiteta.
Danas, Saša Pejčić ostaje uz rukomet, ne samo kao trener, već i kao mentor, čovek koji svojim iskustvom gradi most između generacija. Njegov životni put pokazuje da sport nije samo rezultat – već ceo jedan način života.
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji jedodelio sredstva“.
