Tri samoubistva mladih ljudi u samo jednom danu – vest koja je šokirala srpsku javnost. Kada se dese ovakve tragedijen, svi se zapitamo šta je potrebno da mlad čovek donese tako jezivu odluku, i jesmo li u poslednjih godinu dana, od kada traje nemir, neizvesnost i strah od covida, postali slabiji, ranjiviji i depresivniji, bez obzira na dob. Odgovore smo potražili od stručnog lica. Za STAV govori Mr sci med. Dr Tatjana Jovanović, psihijatar, sub.spec. sudske psihijatrije.
Koliko je porodica kao insitucija ispaštala u poslednjih godinu dana i da li samoubistvo može biti „posledica“ loših porodičnih odnosa?
-Statistika govori da se nasilje prema deci i ženama unutar porodica i vanbračnih zajednica višestruko povećalo u odnosu na vreme pre pandemije. Samoubisto je retko impulsivan čin. Najčešće mu prethode duževremene izmene u ponašanju u smislu povlačenja u sebe, pada ili gubitka raspolozenja, odsustva životne radosti…Samoubistva su češća i kod mladjih ljudi sklonih korišćenju psihoaktivnih supstanci ili im prethodne psihotične izmene u ponašanju,gde se obolela osoba u potpunosti odvoji od realnosti i živi u svom imaginarnom svetu. Kada je u pitanju prepoznavanja mentalnog poremecaja,opet su članovi porodice oni koji bi to trebalo da primete.Svako odstupanje od uobičejenih obrazaca ponasanja,osamljivanje, česta,brza i eksplozivna izmena emocija, verbalni i/ili fizicki agresivni ispadi,jesu razlozi za zabrinitost.
Da li smo uspeli da srušimo tabues kada je u pitanju traženje stručne pomoći?
-U našoj lokalnoj zajednci i kao i u Službi za psihijatriju,postoje telefoni za psihosocijalnu podršku,procenu rizika za mentalnu bolest i suicidalnost,a s obzirom na to da su operateri za ovu vrstu aktivnosti stručno edukovana lica,uvek se može dobiti i informacija o tome gde dobiti stručnu pomoć. Pouzdano znam da Centar za socijalni rad u našem gradu takodje ima porodične terapeute koji su izuzetno stručni sa velikim iskustvom u svom poslu. Međutim, od strane roditelja i dalje postoje zablude,da ce traženjem pomoći u institucijama koje se bave mentalnim zdravljem njihovo dete biti obeleženo.Neretko se dešava,da u privatnu ordinaciju roditelj dođe sam i očekuje od psihijatra,da na osnovu njegovih zapažanja o ponašanju svog deteta,psihijatar propiše terapiju?!
Da li smo generalno, kao društvo zanemarili made ljude i njihove probleme?
-Ne smatram da smo kao društvo zanemarili mlade ljude.Čak imam utisak,da se oni mnogo bolje snalaze od odraslih i starijih u aktuelnoj pandemiji. Oni su do skora odlazili u škole,na fakultete, imali mogućnost kao što je imaju i sada,da se uz poštovanje epidemioloskih mera druže na otvorenom ili do skora u restoranima i kafićima, uz poštovanje epidemioloških mera.Medjutim,priroda njihovog starosnog doba je takva,da je bunt,usmerenost na sopstvene hedonističke potrebe i sukob sa autoritetima i nametnutim ograničenjima, potpuno očekivan. Veći problem nastaje unutar porodica,posebno onih koje su i u redovnim životnim okolnostima bile disharmonične.U svakoj krizi uvek postoje resursi za popravljanje narušenih porodičnih odnosa, ponovno“upoznavanje,, članova porodice koji su se u sopstvenim brigama i nedaćama „prethodnog života,, udaljili, zaboravili jedni na druge i potpuno se otuđili…Ne smemo zaboraviti da je porodica osnov svakog društva i da ona treba da bude oaza čak i kada deca odu iz nje. Mesto gde će se uvek sa radošću vraćati i dobijati potrebnu logistiku da svaku nelagodu i problem,podele sa članovima svojih porodica i nađu rešenja za njih.
Koliko je u vreme pandemie mladim ljudima koji ulaze u svet odraslih bilo teže, nego onima koji su sazrevali u normalnim okolnostima?
-Globalna kriza poput pandemije može i treba biti reper za osnaživanje mladih ljudi i učenje o tome da će ulaskom u svet odraslih vrlo često biti u prilici da iskorače iz zone komfora u kojoj su ušuškani.Sazrevanje ne mora biti bolno ukoliko iza mladog čoveka stoji stabilna porodica. A svako nesnalaženje u ovakvim okolnostima koje isuviše dugo traje ,jeste razlog za stručnu pomoć,radi osnaživanja kako najosetljivijih karika u porodičnoj dinamici,tako i porodice kao celine. Naravno da će se neke porodice nužno okrnjiti ali i to može biti put ka osnaživanju i ozdravljenju onih koju su ostali unutar zajednice.
