Sigurno ste u svakodnevnom životu čuli za psihologe, psihijatre i psihoterapeute. Ali u čemu je razlika, čime se ti ljudi tačno bave mnogi nisu informisani. Šta ti pojmovi stvarno znače i na koju vrstu stručnjaka se odnose, kome se u datom trenutku treba obratiti, govori za Stav Tamara Veljković, dipl. psiholog, integrativni psihodinamski psihoterapeut u superviziji.
– Često se može videti u holivudskim filmovima da su psiholozi, psihijatri, psihoterapeuti predstavljeni kao ljudi sa nekakvim natrpirodnim moćima, koji su u stanju da čitaju misli. Ovakav uticaj medija stvara brojne predrasude prema ovim zanimanjima. Ja kao diplomirani psiholog i psihoterapeut u superviziji, nisam još uvek gledala film koji verno predstavlja ova zanimanja.
Ljudi u našoj zemlji vrlo često misle da su psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti sinonimi, tj. da je to ista vrsta zanimanja sa tri različita naziva. To nije tačno.
Kako bi ste između ovih zanimanja napravili najjasniju razliku?
– Za početak treba reći da psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti nemaju isto obrazovanje, znanje i veštine. Njihova sredstva za rad i ciljna populacija nisu isti. Psiholog je osoba koja je diplomirala na studijama psihologije u trajanju minimum četiri godine. Psihološki pristup tretmanu ljudi sa psihičkim tegobama nije medicinski. U svom radu psiholozi ne postavljaju medicinske dijagnoze i ne prepisuju lekove, već se isključivo bave sprovođenjem psiholoških tretmana što uključuje intervju sa klijentima, psihološko testiranje, psihološko savetovanje i primenu različitih psiholoških tehnika. Psiholozi rade na psihijatriji, u Centru za socijalni rad, u vrtićima, u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, u školama, policijskoj upravi i u mnogim drugim ustanovama. Oni pretežno rade sa zdravom populacijom, sem kliničkih psihologa koji rade na psihijatriji.
Psihijatri su stručnjaci koji su završili studije na Medicinskom fakultetu (odnosno specijalizaciju iz psihijatrije).
Psihijatar je osposobljen da daje dijagnozu i da leči mentalne poremećaje, prepisuju lekove. Psihijatrijski pristup lečenju se bazira na medicinskom modelu, pacijent prvo dolazi sa odgovarajućim uputom u određenu ustanovu, obavlja intervju sa pacijentom, sa namerom da prikupi osnovne medicinske i opšte podatke o pacijentu (anamneza) koji mu služe kao osnov za postavljanje dijagnoze, na osnovu koje prepisuje određenu vrstu farmakoterapije i donosi odluke o vrsti lečenja.
Šta je sa psihoterapeutima?
– Studiranjem, psiholozi i psihijatri ne stiču zvanje psihoterapeuta, već je potrebna dodatna edukacija nakon diplomiranja. Psihoterapeut je osoba koja već poseduje formalno završeno obrazovanje iz pomagačkih nauka (najčešće su u pitanju psihologija i psihijatrija), a nakon toga i završenu edukaciju iz određenog psihoterapijskog pristupa. Edukacija traje minimum četiri godine, a u nekim pravcima može trajati i do deset godina. Za to vreme psihoterapeut prolazi kroz ličnu psihoterapiju i uči skup pristupa kojima se pruža pomoć ljudima sa psihičkim problemima.
Koliko je psihoterapija važna?
– Psihoterapija predstavlja jednu vrstu psihološkog tretmana, osnovi cilj je pružanje psihološke pomoći osobama koje imaju neke psihičke smetnje, koje prolaze kroz neku životnu krizu, imaju različite vrste emocionalnih problema, problema u komunikaciji ili samo žele da unaprede svoje mentalno zdravlje, pospeše lični rast i razvoj, žele da dopru i razumeju svoju suštinu i poboljšaju kvalitet svog života.
Koliko traje lečenje ovakvih psihičkih smetnji?
– Lečenje psihoterapijom može trajati nekoliko meseci, ali može i nekoliko godina. To zavisi od ciljeva koji se postavljaju, brzine i tempa rada kojima je klijet spreman da se suoči sa neosvešćenim sadržajima. Takođe, postoje velike individualne razlike, kada su i pitanju saradljivost, uspostavljanje poverenja, sposobnost samoposmatranja i refleksivnosti, kapaciteta za uvid, spremnosti da se udaljimo od „zone konfora“…
Kako se sprovodi psihoterapije?
– Postoje više vrsta psihoterapije i svaka ima drugaciji pristup. Rad se može obavljati u vidu individualnog razgovora, grupne psihoterapije, porodične…
Kojom vrstom psihoterapije se Vi bavite?
– Ja se bavim intergrativnom psihodinamskom psihoterapijom, poznatim OLI metodom. OLI metod se usmerava na dve ključne, složene sposobnosti – sposbnost za ljubav i sposobnost za rad. Ove dve složene ljudske sposobnosti su sastavljene od određenog broja manjih bazičnih emotivnih kompetenca:
Sposobnost za neutralizaciju i mentalizaciju – bez razvijene neutralizacije osoba je u vlasti svojih nagona, impulsivna, iracionalna, neartikulisana.
Celovitost objekta (lepak psihe). Bez razvijene ove kompetence doživljaji osobe su rascepljeni na crno-beli svet, svet dobra i zla. Ovakva osoba idealizuje ili mrzi.
Konstantnost objekta (stabilizator psihe). Bez konstantnosti objekta – osoba je „nestabilna“, zavisna od drugih.
Tolerancija na ambivalenciju – bez razvijene ove kompetence osoba je neodlučna, nesposobna da se suoči sa oprečnim emocijama prema nekome ili nečemu, teško joj je da donese odluku.
Tolerancija na frustraciju – osoba nema imunitet na frustracije koje donosi život, ljubav i rad i „puca pod pritiskom“. Volja (motor psihe) osoba je kratkog daha bez energije.
Inicijativa – bez inicijative osoba je reaktivna, nema „ključ“ da pokrene svoj „motor“, potrebno je da je neko drugi pokrene.
Teško je živeti, voleti i raditi bez razvijene bilo koje od navedenih sposobnosti. Sve ove sposobnosti se mogu razviti i razvijati na psihoterapiji. Važno je da osobe koje imaju psihičke teškoće znaju kome treba da se obrate. Vrlo često je osobama potrebna samo psihoterapija, umesto brojnih lekova. A nekad su i lekovi neophodni.
Za početak i kraj- psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti pružaju različiti tretman i različite usluge.
