Već duže vremena izbegavam da iznosim svoj stav, nemam potrebu da pišem kolumne, jer one po nekom nepisanom pravilu u našem novinarstvu i nemaju neku svrhu sem da autoru „lakne“ jer je rekao šta je imao. Danas, nakon što sam napisala naslov na poslednjoj informaciji, osetila sam neopisivu potrebu da se javno pobunim, pa makar i zato što će nekako „da mi lakne“.

„INOFMACIJE O KORONA VIRUSU ISKLJUČIVO PREKO VLADE RS, LOKALNIH INFORMACIJA NEMA“ je pomenuti naslov. Kako, bre, nema? Kako se desilo da je novinarima kojima rade širom Srbije i, eto, ne žive i ne rade u prestonici, oduzeto pravo na informaisanje. To je pitanje na koje pokušavam da nađem odgovor.

Odluka Vlade Republike Srbije mora se poštovati. Ali kako poštovati pravo na nepružanje informacija? Šta je sa javnim interesom? Vreme je pandemije i vanrednog stanja, to nije dovoljan razlog za strahove koji su se uvukli u kuće onih koji su stariji od 65 godina, onih koji imaju malu decu, onih koji imaju školarce sa kojima nema ko da sedi po čitav dan ispred TV-a i radi domaće zadatke, na kraju za sve one koji dišu i znaju da misle.

Obrazloženje da se ne šire neproverene informacije nije obrazloženje za ukidanje informacija!

Država i pravosudni sistem su još daaaavno definisali kako se postupa sa onima koji šire netačne informacije ili dezinformacije, čemu, ljudi, ukidanje informacija?

Za nešto više od dve i po decenije u poslu novinarstva ovo je četvrto vanredno stanje u kome se bavim informisanjem. Nikada, ali nikada, čak i onda kada su avioni NATO alijanse nadletali moju redakciju, na sve strane u okruženju bilo mnogo mrtvih, čak ni onda kada smo izveštavali o „sprženom vozu“, nije mi bilo ukinuto pravo da dođem do informacije.

Šta se sada desilo?

Hoće li dr Kon u 15 sati reći mojim sugrađanima kakvo je stanje sa epidemijom u Leskovcu, kome da se obrate ljudi sa zdravstvenim problemima, kako će moja majka primiti hemioterapiju, gde će komšija koji je astmatičar, prodavačica iz lokalne radnje kojoj je nestao insulin?

Sasvim sam sigurna da neće.

Oni će čekati informaciju od svojih lokalnih medija, a njihovi mediji neće imati odgovor na ova i mnoga druga pitanja.

Ulažem svoj veliki protest.

Nemam potrebu da se obraćam udruženjima novinara, nezavisnim sindikatima, nemam potrebu čak ni da ovaj papir spakujem u koverat i pošalejm na adresu VLADE REPUBLIKE SRBIJE.

Imam samo potrebu da glasno, ali dovoljno glasno da me svi čuju, postavim samo jedno pitanje.

Ako se od uvođenja ovog, aktuelnog, vanrednog stanja zbog COVIDa 19, staaalno slušala rečenica „Konsultovali smo struku“, zašto struku nisu konsultovali i kod donošenja odluke kojom se na čudan način krši jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na informisanje.

Mnogi su mi više puta rekli, „ĆUTI“, sada mi govore „Ćutanje je zlato, vanredno je stanje možeš da nadrljaš“. Možda i mogu da nadrljam, ali ne mogu da ćutim.

Zabrani novinaru da govori, uništio si ga.

Da li je to bio cilj?

Nataša Đorđević