Kada se na izlasku iz vlasotinačke vreve ka jugu, uz put, sporijom vožnjom, krene uz brdo prostiru se mala planinska sela. Svako nosi svoju istoriju na leđima i stiče se utisak prkosi modernizaciji. Tišinu remeti samo po koji automobil koji tuda prođe. Naizgled kao da u tim kućama nema ljudi.O njihovom postojanju prolaznicima svedoče bašte prepune cveća koje je, po običaju ovog kraja Srbije, posađeno i ispred kapija. Nakon Jastrebca, na devetom kilometru od Vlasotinca, stiže se u Donju Lopušnju. Na terasi kuće okupila se grupa ljudi, naizgled niša neobično za one koji ne znaju da je to seoska kafanica. Mesto gde se čuju sve priče.

„Lopušnja nije mnogo udaljena od Vlasotinca, ali ovde ljudi teško žive i sve više odlaze odavde. Evo pre neki dana dva drugara kažu da odlaze. Idu u inostranstvo. Tamo su veće dnevnice šta god da se radi.“ – priča jedan sredovečni stanovnik ovog mesta.

Ljudu u ovom kraju bave se građevinom i onim što oni zovu „drvarenje“. Samo od poljoprivrede, kažu, ne može da se da se živi. Sade borovnice i maline ali je otkupna cena niska.

„Dođu odkupljivači, predamo sve ali slabo plaćaju“ – nezadovoljno kometarišu.

Jedina razonoda ovim ljudima je kafanica „Putnik“ koju držai već teća generacija Stojanaovića. Izgrađena je 1956. godine i sve vreme radi. Renovirana je i uređena, ne podseća mnogo na prvobitnu ali je tu na istom mestu.

„I ja bih otišao da nema asfalta. Bez puta ne može da se živi. Ovako prođe i neko sa strane, svrati. Samo od ovog posla ne može da se živi ali tradiciju nećemo da rušimo. Radimo mi i druge poslove“ – priča Petar Stanojević vlasnik kafane.

Tu radi sa dvoje dece i ženom. Kaže da se kod njih služi sve domaće. Ono što njegova žena i on proizvedu i naparve. I atmosfera je baš takva, domaćinska.

„Dolazili su ovde mnogi političari. Ljajić, Dinkić, Dačić u vreme kad se pravio put i jednom kad su bile neke elemetarne nepogode. I oni su tražili domaći sir i pogaču“ – priča Petar.

Iznad Lopušnje asfaltni put se prostire još 10 kilometara. Od poslednje asfaltne tačke do Vlasinskog jezera ima još svega 14 kilomatara ali ta deonica puta nije asfaltirane. Zbog toga se tu sve završava, mišljenja su meštani.

Imaju Osnovnu školu koju trenutno u svih osam razreda pohađa 20 đaka. Sa tugom pričaju o tome kako predškolaca u selu nema.O kavlitetu ovog područja, vazduha u ovim brdima i položaju sela govori i činjenica da je baš u ovom mestu izgrađen Škola u prirodi za decu ometenu u razvoju.

„ Zdravo je ovde za čoveka, zato su naši „stari“ i bili dugovečni. I sada najstarijiu selu ima 93 godine, mlađi od njega 91 nije to malo. Tužno je što ljudi odlaze. Ko je ostao, ostao je. Niko se nije vratio“ – zaključuje naš sagovornik.