Nije mi se malo puta desilo da u gomili pročitanih stvari pročitam i neku glupost. Loš vic, status na društvenim mrežama, neku nedovoljno interesantnu knjigu koju potpisuje estradna zvezda, ali kada pročitam nikakav tekst nekoga ko sebe smatra velikim novinarom i o sebi kao takvom na sva usta govori, onda mi je jasno zašto je ovo profesija koja se sve manje ceni.
Novinari i novinarstvo na lestvici (ne)uspešnosti primiču se dnu zahvaljujući pojedincima, koji zbog činjenice da su se registrovali u Registru medija, sebi daju zapravo da sve svoje frustracije, neispunjene snove i komplekse istresu na papir ne mereći količinu neistine koju izbacuju iz sebe na nedužne čitaoce, pod geslom objektivnog novinarsta i velike čitanosti.
Objekvitno do bola, a profesionalno i etički do… Novinari bi trebalo da barataju činjenicama, a njih je na žalost u nekim tekstovima sve manje, jer kao što pročitah u tekstu sa početka priče, pojavila se nova novinarska forma „telefonsko novinarstvo“. Okreneš telefon, zalepiš sliku i za 40 minuta portal je pun „pravih istraživačkih tekstova koji doprinose renomeu, tako istraživanja kažu“, a ako istraživanja kažu što im ne bi verovali, barem oni lakoverni.
I na tarabi svašta piše i pročita svako ko tuda prođe, ali taraba zbog toga nije vrednija, samo je iskorišćena da poruku prenese onaj koji nema kuraži da one koje optužuje pogleda u lice i argumentima potkrepi svoje tvrdnje. Zato je lakše svoje loše navike pokriti ispisanim redovima koji štipaju oči i vređaju ineligenciju, jer domet je toliki. Koji napisani pasus, pa neka od laži i nos poraste kao Pinokiu, bitno je da se ne prizna učinjeno.
I da ne zaboravim, za one koji će da broje misleći da je kvalitet teksta u njegovoj dužini, ova kolumna ima manje od sedam pasusa.
Nataša Đorđević
