Inostrano društvo čiji sam trenutno deo, ne poznaje nacionalnu pripadnost znanja. Ubeđena sam da poštenog i vrednog srpskog učenjaka malo šta može da smetne s puta širokog uvažavanja njegovog znanja svuda u svetu, kaže mlada Leskovčanka (1992) Milica Petrović specijalizant Interne medicine na Univerzitetskoj bolnici “Biedenkopf” u Nemačkoj.

– Ljubav i velika posvećenost medicini? 

Od gena i sećanja na mog oca. Moja medicinska karijera nesumljivo, nastavak je upravo te koju je on jednom počeo. Za originalnu ljubav i posvećenost, kao i za mnogo toga drugog, vrlo rado bih, da taj oblik komunikacije poznajem, upitala upravo njega…

–  Jedan si od uspešnijih studenata medicine. Koliko naš obrazovni visokoškolski sistem “ pomaže“ budućim medicinskim radnicima da postanu dobri lekari?

“Pomaže” im da, ako to naravno žele, budu izvrsni, čak neponovljivi lekari. Upoznala sam mnogo takvih tokom svojih studija u Beogradu, šta više svedočila njihovom postanku studirajući sa njima. Moja su se ubeđenja o visokom kvalitetu našeg profesionalnog sazrevanja u Srbiji još više odvažila da budu nepobitna, čak nadobudna bivajući izložena internacionalnim izazovima koja su bez po muke savladavala. I ne radi se tu samo o znanju potkrepljenom semantičkim pamćenjem. Radi se o učenju da se bude spreman na sve. O prihvatanju da ono što vama već treba da pripadne zapravo nije i vrlo verovatno neće ni biti vaše. I kada takvu školu, koju sam u prethodne dve rečenice tek površno dočarala, jer ona ipak da bi se potpuno shvatila morala bi lično da se proživi, rađa se jedna disciplina nepokolebljiva verovatno i inatska pred većinom ovozemaljskih profesionalnih izazova. Naviru u sećanju mnogi primeri, a ja pripadam tek osrednjima koji izvrsnost te discipline poseduju. Sumorno jesenje je bilo podne u gastroenterološkoj ambulanti Urgentnog centra u Beogradu tokom mog pripravničkog staža. Kako je moje medicinsko interesovanje istinski dosezalo tematiku koja se odvija iza nekih drugih vrata, baš onih tik uz ovu gastroenterološku, dobila sam odobrenje, za moj staž nadležne, internistkinje da se obratim neurološkoj ambulanti i upitam da par dana svog redovnog staža provedem na Neurologiji, koja nije spadala u redovni program. Glasne žice su se oštrile do otmenih zvukova u ta tri načinjena koraka koja su delila da se glas pitanja raspe po pravom neurološkom polju. Zatekavši u njemu tek i kroz prorez otvorenih vrata prezauzetu frekvenciju lekara, sestara, studenata i drugih konkurenata mojoj želji, vrata su se kao u kakvom pogrešnom, neljubaznom otvaranju bez obraćanja zatvorila. Glas, sada natečeni rasuo se porazno i kratko samo u pređašnjoj ambulanti opisujući bezvrednost moje želje i pogrešan trenutak. Međutim, koleginica internistkinja se tome usprotivila, te me poput neutešnog deteta za ruku ponovo do neurologa odvela. Par pozdravnih reči, moje ime i prezime i ostala sam u ta četiri zida koja su razjašnjavala neuronauku. Do ponoći. Pročulo se u toj fatalnosti neuroloških simptoma da tog popodneva dežurstvo preuzima doktorka koja mi je tokom studija držala vežbe. Prepoznaće me sigurno, to je bila moja prilika! Trebalo je sat i po vremena da me Doc.dr Šarlota Mesaroš u prostoriji “dva sa dva” prvo udostoji pogleda, još pola sata da prevrne očima jer sam joj saopštila da me interesuje neurologija, te sekunda da finoćom neurološkog pregleda utvrdi da sam stvarno bila njen student. Trajale su još jednu večnost pridike što nisam dobila 10 iz neurologije. Bez sumnje su moja nadanja presušila. Docentkinji je još i radosno došao kraj smene, te na izlazu kome sam fizički, a i figurativno bila najbliža, saopštila je kratko “Ako Vas interesuje neurologija od ponedeljka znate gde da se javite.” I stvarno od ponedeljka sve preko svakog ponedeljka više od narednih godinu dana, bila sam počastvovana da u ambulanti jednog od najpoznatijih neurologa u Srbiji učim. Pod njenom palicom usavršavao se perfekcionizam neurološkog pregleda, upravo taj koji je usputno pre par nedelja diskretnu levostranu parezu (slabost) i apraksiju (nesposobnost pravilnog izvođenja pokreta) leve ruke jedne usplahirane Nemice, neprepoznat od strane iskusnije koleginice, uprkos sumnji, čak protivljenju nadležnih, prosledio pacijentkinju blagovremeno na dalje adekvatno lečenje pod sumnjom na moždani udar. 

Bila sam tada srećna kao dete, da ponedeljkom samo i prisustvujem razjašnjavanju neurološke filozofije u njenoj ambulanti. Ili bi mi se sada stidljivo dozvolilo da kažem ponosna kao lekar, jer je to iskustvo rezultovalo tačnom dijagnozom iako tek jedne pacijetkinje, ali za mene neprocenljive.

I to je tek visokoškolstvo. Ravno 10 godina bilo je potrebno do ovog događaja dogurati. Ne bih propustila da ne spomenem udeo koji srednja Medicinska škola u Leskovcu ima u mom samopouzdanju, kao i profesorku psihologije Tijanić-Marković s kojom sam verovatno i po prvi put spoznala svoju fascinaciju neuronaukama. Nju koja je beskompromisno podržavala moju nekada i preluckastu misao.

–  Koja uža specijalnost u medicini je za tebe bila najveći izazov? 

U medicini postoji toliko izazova, da ću dopustiti sebi da razlikujem dva tipa. Kao studentu bez sumnje mi je najteže pala poznata anatomija, početno brdo, na kom i kada padnete zbog strmine neumoljivo klizite na dole, te Vam ostavljam da zamislite kako je bilo golorukoj, zelenoj provincijalki da se kroz te potpuno nepoznate strmine, bez opreme popne. Kao ćerki, hematologija koju mnogi studenti zbog živosti i kompleksnosti podela njenih bolesti na kraju ni ne dokuče ozbiljno, a tek podmukli Non-Hodžkin limfom od koga je moj otac preminuo.

–  Kako je došlo do toga da si sada u Nemačkoj gde obavljaš ozbiljan posao? 

Došlo je zbog, po svemu sudeći, jedne urođene i neumoljive potrebe za drugačijim, nepoznatim čak divljim i pustolovačkim iskustvima duha.  Samo tada se on oseća punim i živim i meni nije preostalo drugo nego da nekada njegove i pomahnitale ideje sprovodim u dela koja su do sada srećom rezultirala podvizima.

Kada sam prvi put spoznala pomisao da se otisnem u nepoznato i da upravo to uzbuđuje moj duh bila sam vrlo mlada. Mama je onda takvu ekskurziju ograničila na misaonu, dobila sam priliku da učim španski što sam godinama strastveno i činila, ali se želja da studiram u Španiji nije ostvarila. Kako istinske žudnje nikada ne prestaju, ta je želja dobila novo ruho, francusko. Možda još i strastvenije. Otišlo je to dalje do polaganja ispita nivoa francuskog jezika odgovarajućeg za dalja akademska postupanja u Francuskoj. U međuvremenu sam i završila fakultet. Ali rigidni francuski sistem prema stranim lekarima, nepobitnim i višestrukim odbijanjem mojih iskrenih nadstojanja da im gotovo beskompromisno predam svoja znanja i potencijale zavela su dubok žal. Nekoliko meseci kasnije, malo pre završetka mog pripravničkog staža, četvrti pokušaj, francuski deo Švajcarske uveo je nove, drske uslove za zaposlenje lekara izvan Evropske Unije, te su moja dokumenta pažljivo ispisana francuskim značenjima završila zabačena i bezvredna. U Srbiji je zapošljavanje i samo po sebi bilo teško, a i pomisao na to vodila je uvek sa sobom i pitanje o onoj iskonskoj želji o novom, neotkrivenom, koja me je uostalom do ovde i dovela. Istina je da je ta bespomoć više bolela, nego što je bila stvarna. Ali nisam želela da izgubim i uvidevši da je i bol energija, možda i nova snaga naučila sam za osam meseci nemački jezik, za ukupno godinu i po dana već počela da radim u Nemačkoj. Pričala sam još jedan strani jezik. Imala iza sebe godinu dana uvežbavan neurološki pregled. 

I tako smo svi pobedili.

–  Koliko se u inostranstvu poštuje Srpska diploma?

Inostrano društvo čiji sam trenutno deo, ne poznaje nacionalnu pripadnost znanja. Moram ipak priznati da poznaje političku, te su pred nama, učenim ljudima iz Srbije, par nostrifikujućih ispita, ali verujem da se Vaše pitanje toga ne tiče. Kao i u prethodnim odgovorima napomenuto, ubeđena sam da poštenog i vrednog srpskog učenjaka malo šta može da smetne s puta širokog uvažavanja njegovog znanja svuda u svetu.

–  Kako izgleda jedan tvoj radni dan? 

Zavisi od radne smene (smeh). Izgleda kao i kod svakog mladog čoveka na početku karijere, pun maštanja, ambicija čije se sadržine sigurno jednom mesečno iz korena menjaju i nezasite radoznalosti njegovih čula prema svetu. 

–  Usavršavanje i putovanja u brojne zemlje pomažu da proširiš znanja i veštine, ali i predstavljaju nove izazove. Koja ti je zemlja ostala u najlepšem sećanju i koliko njih si obišla?

Obišla sam 33 zemlje na svetu na 5 kontinenata. Više puta sam bila upitana da proglasim “pobednika”, ali je to s obzirom na različitost kategorija osećanja, svrhe i saputnika vrlo teško učiniti. Čak i ne fer, što nikako ne želim. S toga, svaka zemlja koju sam posetila ima u mom srcu posebno mesto, kao što će imati i one koje, nadam se, tek treba da budu otkrivene. 

–  Postala si član medicinske komore Nemačke. Koliko je odricanja i rada potrebno da se postane član tog prestižnog društva i koliko će ti to pomoći da napreduješ u struci?

Nemačka škola medicine kao i profesionalno iskustvo u Nemačkoj se bez sumnje u čitavom svetu smatra plemenitim. Imaju izuzetno jak i stabilan zdravstveni sistem, samim tim i moćne i savremene alate kojima ulažu u izuzetnost svojih lekara. Upravo tako sam i ja svoje iskustvo i rad u Nemačkoj shvatila i time se vodila i u najtežim trenucima prouzrokovanim neophodnom promenom habitusa da bi se do tog sistema došlo, a zatim u njemu i uspelo. U mom slučaju to još uvek traje, vrlo intenzivno, trajaće verovatno i do kraja života, jer samo u  težnji da se postane bolji, nauči nešto novo vidim smisao. Odricanja izuzev onog gde zajedništvo sa mamom i bakom nije tako dostupno kao kada živimo u istoj zemlji nisu vredna pomena, naspram životne prilike koja mi se ponudila. Nesumljivo je da su se na tom putu mnoge neizvesnosti lakše prebrodile podrškom srpskih kolega u mom slučaju još sticajem srećnih okolnosti, čak bile i poništene dobronamernošću jednog mladog brilijantnog neurohirurga dr Živkovića, kojim će se Srbija tek ponositi. To istina nije bilo lako sve izneti, ali se uvek potpomognem mišlju da je to uvod u mnoge lepe stvari koje ovaj svet može da ponudi.

–  Koliko stranih jezika govoriš i kako si uspela da napreduješ i na tom polju s obzirom na velike obaveze i odgovornost koji su sastavni deo tvog posla?

Govorim četiri strana (engleski, španski, francuski i nemački) i jedan i po maternji (srpski i leskovački). Da je talente moguće birati, sigurno bih izabrala ovaj kojim sa lakoćom učim nove jezike. Za mene, to je najbliže ideji o posedovanju više života. Ja se osećam kao da ih imam pet (pet i po). Paralelni su i dostupno je da ih promenim kad god mi se prohte, što bi odgovaralo definiciji moći i slobode. Kada promenite jezik na kom pričate, vrlo verovatno ste promenili i mesto gde ste, zauzimate neku drugu životnu ulogu, onda nosite za tu ulogu shodne odevne predmete, lice pod stranim uvrtanjima jezika dobije nove oblike, okruženi ste nekim drugim ljudima, koji još i svojstvenije izgovaraju Vaše ime! Nije li to kao neki drugi život? Shodno toj predstavi o stranim jezicima upravo te velike obaveze i odgovornosti favorizuju s vremena na vreme njihova dalja napredovanja svaki put kada od njih treba, makar i prividno pobeći. Tako uhvatim sebe da na poslu, kako (srećom) u praznoj lekarskoj sobi dajem intervju na francuskom. Iznenađujuće, ta metamorfoza donosi uviđanja da obaveze i nisu tako velike i nesavladivo odgovorne.

–  Šta smatraš svojim najvećim uspehom?

Dosezanje Australije, osvajanje jednog muškog francuskog srca i da sam jednom bila istinski voljena. Sve je to jedan uspeh, jer se desio u jednom.

Uspehom smatram ono što se tiče samo ličnih sposobnosti pojedinca i ima komponentu neočekivanosti. I ako svrha ovog intervjua leži u stvarima koje liče na uspeh, ja bih priznala da medicinsko znanje dugujem ocu, istrajnost dugujem majci, znanje stranih jezika babi koja je govorila šest jezika, pisanje knjige “Le genome emprunte” tetki koja je lepotu književne reči poznavala daleko bolje od mene, upornost drugoj baki, pobednički industrijalski duh drugom pradeki…ja tek sam samo srećnim i manje srećnim okolnostima objedinila njihove vrline, te sada jedne prerano završene živote nastavljam. Ali to je ništa neočekivano od svih nas u meni.