Jutros sam otišla kod frizera da se ošišam. Izašla sam sa jednom novom spoznajom, mada je to bila ona vrsta spoznaje koju čovek zapravo ne želi: da primitivizam ne mora da viče, da preti niti da bude vulgaran na prvi pogled. Ponekad stoji uz frizersku stolicu, drži makaze u ruci i ponaša se kao da je upravo izgovorio najbolju foru ikad.
Razgovarali smo o kosi. O njenom kvalitetu, o promenama koje se dešavaju posle porođaja. I onda je moj frizer, sasvim usput, izgovorio:
„Ako se još neki put OKOTIŠ, teško da će vratiti bilo kakav kvalitet.“
Okotiš.
Moja reakcija očigledno nije bila ona koju je očekivao. Ali umesto da se zapita šta je to upravo rekao i zašto mi nije bilo smešno, čovek se pohvalio. Ispostavilo se da ja nisam prva kojoj je priredio tu svoju duhovitu dosetku. Nekim drugim ženama je, takođe, pričao kako se “kote”.
I eto, problem je rešen. Ako si istu glupost izgovorio više puta, onda to više nije glupost. Ako si uvredu uputio većem broju žena, ona valjda postaje deo tvog prepoznatljivog humora. Ako su ljudi već navikli da od tebe očekuju loše fore, onda si, pretpostavljam, izgradio sopstveni komičarski stil.
“Čega se pametan stidi, time se glup ponosi”, kažu ljudi…
U njihovom svetu ne postoji neprikladna šala. Postoje samo ljudi koji nemaju smisla za humor. Ne postoji uvreda. Postoje samo preosetljivi sagovornici. Ne postoji trenutak u kojem bi trebalo da se zaustave i razmisle. Postoji samo njihovo nepokolebljivo uverenje da je sve što izgovore opravdano ako na kraju mogu da dodaju: „Ma, šalim se”, a ne dodaju ga….čak ni usput….
Nije teško biti nepristojan. Za to nije potrebna ni posebna inteligencija, ni obrazovanje, ni hrabrost. Dovoljno je ne razmišljati o tome šta ćeš reći i kako će se druga osoba osećati povodom toga. Mnogo je teže biti duhovit. Biti neposredan, a ne biti prost. Reći nešto neočekivano, a ne posegnuti za najprimitivnijom asocijacijom koja ti padne na pamet.
Ima ljudi koji godinama rade sa drugim ljudima, razgovaraju sa desetinama njih svakoga dana, upoznaju njihove navike, slušaju njihove priče i postanu poznati po tome što sa svima umeju da popričaju. Ali poznavati mnogo ljudi nije isto što i razumeti ljude. Biti okružen ljudima nije isto što i imati osećaj za njih. A to što ti neko redovno dolazi u salon ne znači da ti je dao dozvolu da od njega praviš publiku za svoje neukusne dosetke.
Jutros sam, dakle, otišla da skratim kosu.
A usput sam dobila podsetnik da neke stvari u ovom društvu još uvek čekaju šišanje. I da bi prvi korak možda mogao da bude uklanjanje onog viška primitivizma koji se tako uporno drži za jezik.
Kosa će, valjda, nekako preživeti.
Za reči, međutim, nisam baš sigurna.
Jana Doder
