Negativna iskustva u detinjstvu imaju dalekosežne posledice u odrastanju i odraslom dobu. O nasilju treba govoriti jer se na taj način podiže svet svih građana o ovoj jako osetljivoj temi. O nasilju nad decom i koliko je već uvreženo mišljenje „neću da se mešam“ ispravno za Stav govori diplomirani socijalni radnik, porodični psihoterapeut i vođa tima za zaštitu dece u Dečjem dispanzeru u Leskovcu Marina Momčičović Stefanović.
Unicef je radio studiju u Srbiji o negativnim iskustvima u detinjstvu i došlo se do rezultata da je na 100 odraslih, njih 70 iskusilo bar jedno negativno iskustvo u detinjstvu a 20 ili više neprijatnih dogadjaja koje se ubrajaju u nasilje.Studija je u partnerstvu sa Institutom za mentalno zdravlje i ona govori o faktorima rizika i njihovih posledica u smislu zdravstvenih i obrazovnih ishoda.
- Koliko zlostavljanje u detinjstvu ostavlja posledice?
Sva traumatična iskustva koja se dogadjaju u detinjstvu osoba pamti i kad odraste.Iskustva doživljena u detinjstvu mogu da utiču na zdravlje tokom čitavog života. Mogu da dovedu ne samo do mentalnih bolesti već i organske, naročito srčana obolenja ili dijabetesa.Takve osobe često imaju loše rezultate tokom školovanja, češće su uključene u kriminalne aktivnosti i manja je verovatnoća da postanu produktivni članovi društva kad odrastu.
- Da li se dovoljno govori o zlostavljanju dece?
Briga o deci počinje u najranijem detinjstvu. To znači u porodici. Tu dete stiče osećaj sigurnosti, zaštićenosti, bezbednosti i funkcija porodice je da mu sve to pruži. Pre nego iskusi druge prostore, vrtić , škola, grupa vršnjaka…treba da zna kome da se obrati ako ga neko zlostavlja, ko može da mu pomogne i da se o tome ne ćuti već govori i traži pomoć. Intersektorska saradnja postoji. Zdravstvene ustanove,
škola, policija, centar za socijalni rad…
To sve se nauči već kod kuće.
- Šta kad deca već u kući imaju nasilje? Ko tu treba da im pomogne? Kome da kažu?
Kada su deca mala tu imamo najosetljivije i najneotkrivenije nasilje. Zato se rade edukacije poslednjih godina i poziva se celo društvo da pomogne. Takvo nasilje bi trebalo da prijave komšije, rođaci, lekari koji primete neke povrede kod dece.Vaspitačice u vrtićima bi trebalo da obrate pažnju na promenu u ponošanju dece ili na eventualne povrede. Da li se modrice često ponavljaju, to je njima i zakonska obaveza.Prijava na sumnju na nasilje ne mora uvek da znači da nasilja i ima, ali je bolje da se i pobreši neko da se nasilje ne prijavi.
Deca koja odrastaju u porodicama gde ima nasilja rešenje nadju u ranom odlasku, pa tako devojke se udaju misleći da je to rešenje i beg od loših uslova. Dečaci ulaze u pijanstva, korišćenje supstanci,napuštaju školu u želji da što pre zaradjuju i ne zavise od roditelja.
- U kakve osobe oni stasavaju?
Na žalost vrlo slične kao i roditelji. Obrasci ponašanja se prenose u nove porodice i oni često prema svojoj deci se ponašaju kao i što su se prema njima ponašali.
Drugačije ne umeju. I to je začaran krug nasilja koje se prenosi
generacijski.
- Šta treba da se to prekine?
To je mnogo posla i dugoročan proces. Od porodice, škole, institucije koje se time bave i ….do tada će, izgleda, sporadično kada se nešto desi svi da pričaju.
