Poceci savremenog razmisljanja o narcizmu vezuju se za Frojdovu psihoanalizu. On je u prvim radovima provukao narcizam u jednoj fusnoti kao faza u razvoju homoseksualnosti. Kasnije, 1914.godine objavio je svoj rad o narcizmu u kome je pravio razliku izmedju primarnog I sekundarnog.
Samu pojavu narcizam imenovao je po mitoloskom junaku Narcisu. U grčkoj mitologiji bio je to veoma lep mladić, koji se videvši svoj odraz u reci toliko zaljubio u sebe da je od čeznja za samim sobom I umro.
Primarni narcizam, javlja se u prvoj godini života. Beba je potpuno bespomocna I ne razlikuje sebe od primarnog objekta, najcesce majke. Beba majku doživljava kao produžetak svojih potreba. Majka zadovoljava bebine potrebe I usmerava svu pažnju I energiju ka bebi, sve što dolazi od spolja preko majke beba introjektuje u sebi. Ta energija u bebi budi pozitivan osecaj. Ta pojava je primarni narcizam koji je zdrav I razvojan, pomaže bebi da se oseca voljeno, prihvaćeno, zašticeno. Zdrav narcizam nam kasnije omogucava da imamo kapacitet da volimo druge osobe I da izgradimo pozitivnu sliku o sebi.
Kada beba počne da razlikuje sebe od majke, onda pokušava da joj svoju energiju „pokloni“. Ako je majka emotivno nedostupna dete nema kome da „pokloni“ svoju energiju i vraća je sebi. Gomilanjem energije, dete umesto da razvije ljubav prema majci, razvija je prema sebi. To ustvari nije ljubav nego snažna potreba da se bude voljen. To je osećaj praznine jer je dete bilo lišeno ljubavi.
Već u drugoj godini života beba počinje da razume da je majka odvojena osoba koja ima i druge funkcije osim da zadovoljava njene potrebe. To saznanje nije lako i da bi se prihvatilo i prevazišlo potrebna je podrška, ljubav i razumevanje od strane majke. Dete pokušava da se odvoji od majke , da istražuje svet samostalno, ali istovremeno ima potrebu da zna da je mama uvek tu i da moze u svakom trenutku da se vrati u njen siguran zagrljaj. Ukoliko mame nisu sposobne za separaciju iz ličnih razloga (nesigurnost, depresija, psihicka nezrelost..) one ce sabotirati proces odvajanja, umesto da ohrabre dete u pokušajima osamostaljenja. Svaku nameru deteta da se upusti u nesto novo doživljavaju kao vid izdaje i novi razlog za strah. Tako dete pocinje da izbegava novo i nepoznato i fokusira se na odnos sa majkom, tj.na sebe. Tako nastaje sekundarni narcizam. Kasnije takva licnost je gotovo usmerena samo na sebe, svoje želje i potrebe, zarobljena u svetu u kome nema mesta za drugog. Osoba je usamljena i nema empatije.
Narcizam kao fenomen nalazi se na spektru od zdravog, neurotičnog, graničnog, malignog i psihotičnog.
Patoloski narcizam može se javiti u vidu narcisoidnog poremecaja licnosti.
Narcisoidni poremecaj ličnosti ogleda se u nerealnom naglasavanju sopstvene vrednosti. Prisutne su fantazije o neograničenom uspehu, omnipotenciji, privlačnosti, lepoti,inteligenciji, idealnoj ljubavi. Karakteriše ga i iluzije o vlastitoj superiornosti, posebnosti, jedinstvenosti. Kod ovakvih osoba primećuje se nedostatak empatije za osećaje, želje i potrebe drugih. Česta je zavist prema drugima, a percipira se kao obrnuta i usmerena ka njima. Kako bi potvrdili vlastitu superiornost, postoji potreba za omaložavanjem drugih. Slabo podnose kritiku i trude se da uspostave moć i kontrolu nad drugima. Ponašanje i raspoloženje ovakvih osoba često zavise i podstaknuti su reakcijama okoline.
Unutrašnji svet osobe koja pati od narcisoidnog poremecaja licnosti je prazan.
Te osobe grade lažnu sliku o sebi. Kao sto su sve činile u detinjstvu kako bi dobile majčinsku ljubav i paznju, tako u odraslom dobu ulažu puno u lažnu sliku o sebi kako bi se dopali drugima, kako bi bile prihvaćene i obožavane od strane drugih.
Dve dimezije najčesce opisivane u sklopu narcisoidnog poremecaja licnosti su grandioznost (velicanje sebe) i ranjivost (vulnerabilnost). „Ranjivi narcisi“ su stidljive, mirne, introvertne, anksiozne, izbegavajuće i skromne osobe.
Bez obzira da li je osoba ranjiva ili grandiozna, osoba sa narcisoidnim poremećajem licnosti ima „ranjivo samopostovanje“.
Narcizam se moze naci i u sklopu mnogih drugih poremecaja.
Npr.kod opsesivno-kompulzivnih osoba može biti povećan narcizam, kod hipohondra je karakteristična preokupiranost svojim telom, mazohisticne osobe mogu patiti od narcisticnih smetnji, a i osobe u teškoj depresiji, gde povlače narcizam sa spoljnih objekata u sebe. Takodje, granicne i psihotične osobe mogu biti narcisoidne.
Sto se tice malignog narcizma, on predstavlja spoj narcisoidnog poremecaja licnosti i antisocijalnog poremecaja licnosti. Osobe sa malignim narcizmom stalno stvaraju interpersonalne probleme.
Ovde bih se osvrnula i na razliku izmedju narcisa i psihopata. U socijalnim odnosima narcis mora biti u centru pažnje, psihopate mogu da kontrolišu tu potrebu. Narcis veruje da voli sebe i oseca potrebu za ljubavlju, kod psihopata je karakteristično potpuno odsustvo emocija. Psihopata veruje da je sa njim sve u redu, dok narcis može ponekad zatražiti pomoć psihoterapeuta.
Suština je da se narcis oseća otudjeno, a u isto vreme ima neopisivu želju da se poveže sa nečim/nekim, ali se boji zavisnosti. Narcisi su jako usamljenjene osobe.
U socijalnim odnosima narcisima su jako bitne ovacije drugih. Mogu biti skloni kocki, alkoholizmu, promiskuitetu, varanju kako bi se na trenutak osetili povezano sa nekim/necim.
Sto se tiče partnera, narcisi biraju obicno jedan od sledeca dva tipa.
Mogu izabrati zavisnog partnera, tražeci od njega stalno divljenje. Za uzvrat ne daju nista, sem ukoliko osete pretnju da ce biti ostavljeni. Zavisni partneri u odnosu sa narcisom sebe vrlo često opisuju kao žrtve. Medjutim, važnije je po pitanju mentalnog zdravlja, da se zavisne ličnosti pozabave svojom zavisnoscu, uzrocima i razumevanjem istog, negoli time da li je neko narcis, psihopata ili toksičan. Ovaj odnos izazaiva i bes narcisa i pritajenu mržnju prema sebi sto je sa osobom koja „nije dostojna njegove veličine“.
Drugi tip partnera, koji obično narcis bira, je takodje narcis. Narcis onda razmislja u ovom pogledu „ako je neko savršen i sa mnom je, onda sam i ja savršen“. Ovde nastaje problem kad se uvidi nesavršenstvo partnera.
Pomoć „narcisima“ moguce je pružiti putem psihoterapije. Oni će se obično javiti na terapiji zbog depresivnosti, bezvoljnosti, osećaja praznine. Kada je narcizam izražen osobi je teško da se poveže sa terapeutom, prvo jer ne veruje da je terapeut dobar, a drugo jer se plaši zavisnosti. Često su sujetni i suprotstavljaju se autoritetu terapeuta.
Psihoterapijski rad nije lak sa „narcisima“, ali je moguć.
Tamara Veljković, diplomrani psiholog integrativni psihodinamski terapeut u superviziji
