Da je moguće bar na jedno veče zaboraviti na sve probleme koje nosimo na svojim leđima, i da u bukvalnom smislu te reči doživimo bajku, iskreno se nasmejemo, pustimo suzu od sreće i ponosa, sinoć su nam pokazali članovi Kreativnog studija „Avangarda“.
Kada je pre pet godina kretala u avanturu nazvanu „Avangarda“, Danijela Kulić Ignjatović, doktor nauka, žena od stila i ritma, imala je oko sebe samo „ mali krug velikih ljudi“, koji su u njoj prepoznali snagu, ambiciju i upornost da dokaže da je Leskovcu potrebna Avangarda. I dobro je da je bila toliko uporna, zaljubljena u istinske vrednosti i lepotu, jer nam je sinoć sa svojim balrinama i prijateljima otplesala priču.
Neko će od vas, dragi čitaoci pomisliti da sam subjektivna, ali uveravam vas da sam sinoć u pozorištu bila, pre svega stroga. Imala sam zapravo tremu, bojazan da li će nam Avangarda zaista pokazati koliko je velika postala za ovih pet godina. Na moju sreću, to se pokazalo kao dobro, jer sam pažljivo gledala publiku dok su se na sceni smenjivale male džez balerine, i sada već devojke, koje su pre pet godina prve kročile u Avangardu. Sa puno glamura i bez mrvice patetike „Avangardisti“ su nam plesali bajku o muzama,i gri, Dunavu, gorskim vilama.
Naravno da su sve simpatije pokupile male, ali dobro uigrane balerine, starije devojčice su, što bi njihova generacija rekla – izdominirale na sceni. Međutim, priča koju smo gledali ne bi bila potpuna bez prijatelja Avangarde koji su nas počastili akapela pevanjem, savremenim plesom, igrama iz Španije, Italije i naše lepe Srbije.
Na jednom mestu, profesori, doktori nauka, glumci, istioričari, novinari, arhitekte, pravnici, odrasli, zreli ljudi koje je spojila upravo priča koju su plesali. I upravo to je onaj cilj koji je Avangada sebi postavila pre pet godina. Da spoji nespojivo, da probudi umove roditelja devojčica koje stasavaju u prave balerine, ali i svih onih koji su mislili da ne mogu da plešu i da je to za nekog drugog.
Pozitivna energija, raskošni kostimi i radost svih koji su se sinoć pojavili na sceni leskovačkog pozorišta, probudili su u nama nadu da radost nije umrla, da možemo da plešemo i slavimo život. I zato je ovaj performans bio drugačiji od svega što smo do sada videli u Leskovcu. Spoj nespojivog, budućnost i sadašnjost, radost življenja. Da ne grešim, potvrdile su mi suze jednog starijeg gospodina. Igrom slučaja ga znam, jako je tvrd orah, ali nakon što nam je „Avangarda“ sinoć otplesala priču, njegove suze su ovoj bajci dale tri tačke. Jer, kraj ne očekujemo. Da, želimo da kao u svakoj bajci svi žive srećno do kraja života, ali bez tačke. Idemo dalje, čekamo da nam Avangarda otvori neki novi horizont.
