oglas

Šesnaesti dan decembra ove sumorne 2020. godine ostaće po zlu zapamćen u osnovnoj školi „Josif Кosti“, ali i mnogo šire, kao dan kad nas je zauvek napustio naš dragi i uveženi kolega Boban Кrstić (1957-2020) koji je, bez ikakvog preterivanja, bio jedan od stubova na kojima je dugi niz godina počivala naša škola.

Bio je pedagog koji je u svom radu mirio naizgled nespojive ekstreme. S jedne strane, bio je principijalan i beskompromisan u nastavi predmeta Tehnika i tehnologija, duboko verujući da je to u interesu učenika kojoj je predavao čak i kad se sa njime u tome nisu svi slagali. Uprkos tome, bio je neosporno omiljen od strane učenika, ali i njihovih roditelja. Jedan je od onih koje su bivši učenici svaki put s oduševljenjem pozdravljali pri susretu i kojima su se uvek rado vraćali, što je samo jedan od pokazatelja kakvog je traga ostavio u njihovim životima.
Reći da su ga njegove kolege volele ne bi bilo neistinito, ali bi svakako bilo nedovoljno. Naime, u početku svog rada u „Josifu“, gde je dospeo kao već iskusan predavač, bio je spona između starije i mlađe generacije kolega, osoba koja je na neki samo njemu svojstven, način spajala kolektiv škole u celinu više od bilo kog drugog. Postavši neumitnim protokom vremena i sam jedan od „starije garde“, postavljao se prema mladim kolegama mentorski i zaštitinički, deleći svoje bogato radno, ali i životno iskustvo sa svakim ko je zatražio njegov savet – ali i pružajući podršku tamo gde je sam prepoznao da je ona neiskusnom kolegi preko potrebna.
Školi je doprinosio ne samo redovnim vaspitno-obrazovnim radom s učenicima, već i brojnim vannastavnim aktivnostima. Dugi niz godina vodio je foto sekciju škole koju je samoinicijativno pokrenuo, i iz koje su ponikli i neki danas veoma istaknuti leskovački fotografi mlađe generacije. Takođe, bio je nezvanični ali vrlo brižljivi hroničar života najstarije škole u Leskovcu – bez njegovog prisustva s kamerom ili foto apartom u ruci prosto se nije mogla da se zamisli ni jedna priredba ili kakva druga školska svečanost.
Svoju sklonost ka fotografiji, društveno korisnoj aktivnosti ali i kritičkom promišljanju sveta oko sebe nije ograničio samo na školu „Josif Кostić“, čiji je nezvanični profil godinama vodio na fejsbuku. Tako je i uspostavio poznatu i dugovečnu fejsbuk stranicu pod nazivom „Leskovac Srbija“, koja je do pre samo desetak dan potpuno besplatno i bez ikakve koristi za svog tvorca svakodnevno donosila novosti i zanimjivosti vezane za grad na Veternici. U trenutku njegovog odlaska, treba i to napomenuti, stranica broji 8 879 lajkova, što je više nego dobar dokaz njene popularnosti…
Bio je pedantan i dostojanstven. U školi ga nikada niste mogli sresti bez odela s kravatom, a odmerenost se nije završavala na odevanju već je tu samo počinjala. U razgovorima, ma koliko diskusija postajala žučna, nikada nije podizao ton, ali je bio istrajan i nepokolebljiv. Uvažavao je svoje sagovornike, čak i kad to možda ne bi zasluživali, ali je zauzvrat tražio da i sam bude uvažen, naročito kad to ne bi bio slučaj. Imao je svoj stav, i nije se bojao da ga iznese. S druge strane, voleo je da se nasmeje i umeo je da se našali – ali, kao i sve što je radio, s ukusom i merom.
Posvećivao se onome što je radio, ali i onome što je voleo. Tako je poslednjih godina razvio strast ka biciklizmu, pa je znao da dnevno na svom dvotočkašu pređe i po gotovo stotinak kilometara, odlazeći, na primer, za svega nekoliko sati čak do Niša i nazad. Druga velika ljubav bila je njegova porodica, prema kojoj se postavljao kranje zaštitnički. Posebno mesto u njegovom srcu zauzimala je šestogodišnja unuka Кaja, koja mu je bila mezimica i zbog koje se posebno radovao predstojećoj penziji koju, na žalost, nije dočekao.
Кolektiv škole „Josif Кostić“ izražava duboko žaljenje zbog gubitka jednog tako bitnog i voljenog člana kao što je bio Boban Кrstić, a njegovoj porodici i prijateljima izjavljujemo saučešće i saučestvujemo u njihovom bolu.

STAV

FREE
VIEW