Kišobrani, nešto čime se štitimo od kiše, sprava o kojoj i ne razmišljamo dok ne bude neophdna. Emiliji Mitić kišobrani su inspiracija za njen kreativni rad. Tada kišobran dobija jedno sasvim drugačije mesto, postaje pravo umetničko delo. Šareni, puni likova i događaja, po inspiraciji njihovog stvaraoca ili po želji naručioca, oslikani kišobrani Emilije Mitić šire se na sve strane svete i prenose priču o ženi koja ih stvara.

Da jedna umetnost vezuje drugu dokaz je Emilija Mitić. Profesor klavira u Muzičkoj školi „Stanisalav Binički“ u Leskovcu koja, zato što voli, celog života i slika. Kaže da je slikanje bilo najbolji način da prevaziđe razne situacije u životu.

„ Oduvek sam volela da crtam. I kao dete sam crtala, govorili su da lepo crtam, ali valjda moji roditelji nisu to prepoznavali. Crtala sam onako za sebe, a onda sam počela da oslikavam zidove po kući, svoju odeću, cipele i ljudima se to jako dopalo. Ideja da oslikam kišobran došla je sasvim slučajno kada sam u svojoj ostavi naišla na beli još ne korišćen kišobran. Otvotila sam ga, da vidim jel li ispravan i ta belina platna koje me je odjedanput pokrilo dalo mi je ideju da ga oslikam. Jarke boje u tmurne, kišne dane učinilo mi se kao dobra ideja“ – priča Emilija sa puno ljubavi prema svojim kišobranima.

Nije lako oslikavati sintetičke materijale, oni teško prihvataju boju, da bi kišobran imao intezivne nijanse treba više puta prelaziti istom bojoj, priča Emilija. I nije problem to ponavljanje, oslikati kišobran je dug proces i zahteva veliki rad.

„Kišobran mora da ima priču, ne mogu da samo ređam slike po njemu. Da bi sklopila celu priču, moram da se upoznam sa mnogim objktima, predmetima, samim ambijentom koji ih okružuje. Kada priču imam u svojoj glavi onda pravim skicu na papiru. Tek onda počinje oslikavanje kišobrana“.

Kaže da je kod kišobrana jako nezgodno što na njemu nema ispravki, ne može se preslikavati, u pitanju je jako tanko platno, uglavnom poliester i slika se vidi i sa unutrašnje strane kišobrane. Zato je lepota Emilijinih kišobrana veća. U njima ne uživaju samo oni koji gledaju u njega već i vlasnik kišobrana.

„ Teško je priču smestiti u trouglove iz kojih se kišobran sastoji. To mi je tehnički najteže. Ali uključim muziku, uzmem četkicu i To je moj svet. Satima oslikavam“ – priča Emilija.

Za jedan ovakav kišobran treba joj dvadesetak dana intenzivnog rada, kaže da ni jedan kišobran nije „ofrlje“ uradila, već da se je oko svakog potrudila do kraja. Svi kišobrani su unikatni. Na ove kišobrane kupci čekaju I poštuju vreme potrebno za oslikavanje. Mogu se videti na ulicama Ljubljane, Stokholma, Beča pa čak i Čikaga.