U vreme velikih privatizacija 2000. godine prestala je da radi Vinogradarska zadruga u Vlasotincu. Mesto gde se proizvodilo vino koje se pilo širom Evrope. Danas je to napušteno i razrušeno zdanje u kome samo „jagorida“ prkosi vremenu i priča priču ukusa dobrog vina koje se ovde pravilo.
Ovakva mesta i ovakve priče od zaborava uporno čuva Nebojša Ilić Ilke, koji okom svoje kamere ispisuje istoriju i, kako kaže, uporno podseća na nju.
„Uvekm mi je bila interesantna priča o tim hektolitrima vina koja su se ovde pravila. Radeći na pripremi filma otišao sam i do mesta gde se nalazila Vinogradarska zadruga. Oronula, potpuno ruinirana zgrada, ima polomljenih flaša, svega i onda vidim nešto neverovatno. Kroz raspuklu flašu, raste vinova loza i na njoj jedan mali grozd, žut.Neverovatno. Četiri godine sam odlazio u isto vreme i svaki put je žuti grozd bio tu „, kaže Ilke.
Grozd koji je video, objasnili su mu stariji Vlasotinčani, je jagorida, poslednji neubrani grozd u berbi koji je uvek kiseo grozd.
„Shvatio sam da nam priroda daje znake ali da ih mi ne vidimo.Shvatio sam da nam se pruža šansa da to ponovo radimo, da je vlasotinčaka zemlja željna vinove loze.Napravio sam film i uporno ga puštam ovde, želim da probudim ljude. Vlastince je bilo mesto koje mirisalo na vino“, priča Ilke.
„Ako je Leskovac bio Mali Mačester, Vlasotince je bilo balkanska Toskana“
Vlasotinačka vina bila su kvalitetna a jeftina, najpoznatija među njima bila su „Plemenka“, „Grom“, „Vatrena igra“, „Ružica“… na njihovoj proizvodnji radilo se u tri smene i prodavalo se sve što se i proizvelo.
„U ovom kraju najbolje uspeva plovdina, najslađe grožđe sa specifičnim mirisom“, keže Ilke i dodaje da danas u vlasotincu ima malih vinarija, ali ne i velike prizvodnje.
Kroz vreme se pronosi priča o Vlasotincu kao vinogradarskom kraju, ali se malo zna o tome da je Vinogradarska zadruga koja se nalazila u mestu Kozare bila druga Vinogradarska zadruga u Kraljevini Srbije što dokazuje pečat na kome piše Kozaračko vinogorije 1903. godina.
