Bolest, strah, neizvesnost. Covid 19, medicinsko osoblje i Krizni štab iz ugla pacijenta i čitaoca Stava.
Kada o opakim bolestima koje haraju razmišljamo I kada slike žrtava Covida 19 posmatramo iz naših domova, sa računara, telefona, čitamo vesti…razmišljamo da je to daleko od nas, da neće baš nas, zaobicćiće mene. Medjutim kada se suočimo oči u oči sa nečim za šta leka nema, naiđemo na mnogo strepnje i pokušaja da se bolest savlad. Naš pogled iz ugla ušuškanog posmatrača ili zabrinutog gradjanina, prestaje.
Moje suočavanje sa strahom, mnoštvom pitanja, izgovorenih i neizgovorenih, zebnjom i nadom počelo je tako što sam osetio bol u grudima tog vrelog julskog dana. Ne razmišljajuci ni o čemu drugome vec o tome da je možda I mene zakačilo otišao sam u COVID ambulantu u Leskovcu. Odatle u COVID bolnicu u našem gradu. Samim ulaskom u bolnicu osetio sam, ne samo čulom sluha, jezivu tišinu. Onu koja oteža svaki korak, zlosutnu. Neuobičajenu za nas zdravstveni centar. Pozvao sam dr Zorana Milovanovica, lekara koji o meni brine punih pet godina i kao i uvek poslušao njegov savet izrečen odlučno, opominjuće, a opet umijuće. Odmah na snimanje. Sumnja je rasla….
Neverovatna predanost ljudi koji rade je nešto što vidiš u svakom trenutku, što se oseća kao olakšanje na svakom koraku. U skafanderima na plus 30 nije lako. Svi oni imaju najmilije, imaju svoje živote van zidova bolnice, probleme, želje, medjutim, svako od njih mesecima daje i poslednje atome snage i ogromnu kolicinu podrške i pomoći ne praveći razliku mežu pacijentima. Ono što pleni je posvećenost.
Kada sam pozvao da čujem rezultat ljubazni glas sestre je davo snagu da izdržim, ulivao optimizam u dobru stvar. Medjutim snimak je pokazao nešto drugo. Senke na plućima…Konsultacije krecu od dr Milovanovića, Dimitrijevica, prof.dr Radmila Jankovica, prof.dr Dusana Milisavljevica, sjajnih lekra dr Mire Petrovic I Tanje Radovanovic I moje najbolje doktorke Dragane Joksimovic. Odluka je doneta, ide se u Niš.
Dr Radmilo Jankovic nije čekao ni časa…odmah prijem i tu počinje kovitlac strepnje I nade. Da nije časnih, stručnih i vrednih izgubili bi se u vrtlogu. Na ulazu u COVID bolnicu u KC Nič sačekale su me tri sjajne mlade sestre. Odmah je usledilo rutinsko propitivanje koje je trajalo kraće nego što ja pisem običan tekst. Na četvrtom spratu Novog KC Niš ekipa lekara I sestara sa opremom koja uliva i strah i nadu, spremno je čekala novog pacijenta. Odmah je usledila dijagnostika od laboratorije do svega sto ide uz to….Osmeh im nije silazio sa lica.
Odanost i predanost pozivu kojim se bave, žrtvovanje za druge bila je više nego vidljiva. Nigde umora i nezadovoljstva. Iako ga osećaju zbog malih plata i nedovoljno priznanja, u sebi ga drže dok ne prodje epidemija i prioritet u zbrinjavanju bolesnika. Uveče su stigli prvi rezultati…Odlični…nada je sve veća a strah sve manji. Uzimanje uzoraka za test malo je neprijatno, ali kad je život u pitanju I znajući komorbiditete koje imam onda se to mora podneti. Ono što je važno su ljudi koji tamo rade 24 sata. Oni su heroji nase zemlje a ne manekeni iz Kriznog štaba koji nikada nisu videli pacijenta uživo, ni skafander, ni masku, ni naocare…videli su frizera I šminkera koji ih je sredjivao za KZM.
Njihova energija I borbenost sa opasnim virusom je nevidjena. Pažnja koju pacijent ima ne može se doživeti na drustvenim mrezama, u dokonom ćaskanju ili u besplodnim raspravama, vec samo oci u oči. Tu se gledamo COVID, lekari, sestre I ja. Bas ti lekari ulivaju optimizam. Sestre I tehnicari jos veći. Čekajući test malo smo se šalili, smejali…Ono što je važno 24 sata sam bio pod budnim okom njihovim ali I dr Radmila Jankovica I dr Dusana Milisavljevica…nije im promaklo ništa. Takodje I pod budnim okom prof dr Borivoja Djindjica koji me je I primio. Kao I obicno sve dobre vesti saopštio mi je dr Jankovic. Nisam mogao da sakrijem svoje oduševljenje.
I zbog svega što sam doživeo ovim želim da kažem da ljudi koji tamo rade jesu HIPOKRATOVI SLEDBENICI u pravom smislu te reči…Nevidljivi I nepokolebljivi za razliku od manekena iz Kriznog staba. Heroji na koje se ponosi cela Srbija. Istinski I pravi. Ovim tekstom im odajem priznanje I klanjam do poda. Vi ste ljudi nasi spasioci. Vi nam donosite nadu. Vi ste HEROJI…
Krzini stab je sramota ove zemlje. Od ministra Loncara do dr Kona. Odstupite, trošite vreme i živote tudje, pustite prave ljude da rade svoj posao.
piše: Ivan Krstić
