Kroz svoje filmove obraćam se deci, deci njihove dece i njihovoj deci, kaže Nebojša Ilić Ilke, odgovarajući na pitanje da li pokušava da, kroz svoje filmove, sačuva ljude i događaje od zaborava.
Zaljubljenik u fotografiju i dobar snimatelj, okom svoje kamere uradio je brojne dokumentarne filmove i za njih dobijao silna priznanja. U razgovoru ističe filmove povodom „100 godina Fudbalskog kluba Vlasina“, „50 godina Kulturnog centra“, „30 godina Pesničkog časa“, a ono na šta je posebno ponosan je film o Hristiforu Crniloviću, čoveku koga smatra najznamenitijom ličnošću Vlasotinca.
Govori da je Crnilović bio potpuno van vremena u kome je živeo i da je zbog toga, koliko je bio drugačiji i koliko ga ljudi nisu razumeli, dobio nadimak Pustood, kako i nosi naslov njegov film.
„Na konju je obilazio okolinu i beležio i fotografisao ljude, događaje, sakupljao predmete i to sve se sada nalazi u Etnografskom muzeju Manakova kuća u Beogradu, i to je neprocenjivo. To je najveća etnološka zbirka na Balkanu, a možda i šire“, govori Ilke.
„Manakova kuća je ambasada Vlasotinca u Beogradu„
Za sve što radi, dugo se sprema, kaže da dokumentaristika zahteva vreme, ali ne krije osmeh kada govori o fotografijama i dokumentima Vlasotinca i ljudi koji su tu živeli, a koji datiraju iz 30-ih godina prošlog veka, koje je pronašao i koristio u svojim filmovima.
„Fotografije i snimci Radula Velaševića, doktora koji je živeo i radio u Vlasotincu, i on je bio zaljubljenik u fotografiju, imao je kameru i snimao, ti snimci su neprocenjivi“, kaže Ilke.
Te snimke koristio je u filmu o Crniloviću, priseća se kako su mu na festivalu u Sarajevu sugerisali da nije trebalo da u takvom filmu koristi snimke iz evropskih prestonica tog vremena, ne znajući da su ti snimci zapravo snimci Vlasotinca nastali kamerom Velaševića.
„U minut, dva snimka potpuno je promenjena slika Vlasotinca u očima tih ljudi, tog reditelja, jer su tih godina Vlasotincem zaista šetala gospoda. To je bilo predratno Vlasotince, a to ljudi ne znaju, i zato je dokumentaristika veoma značajna kako za prošlost, tako i za sadašnje i buduće vreme“, govori Ilke, čovek koji je otkrio od zaborava ljude koji su hodali ulicama kojima on danas hoda.
Mnogo podataka o Hristiforu Crniloviću nalazi se u Ilketovom filmu, tu je i ne mnogo poznat podatak koji iznosi univerzitetski profesor Stanislav Stanković, koji je govoreći o svestranosti Hristifora Crnilovića, istakao i njegovu lingvističku veštinu i činjenicu da je to kako je on pisao, lingvistička nauka prepoznala tek poslednjih desetak godina.
„Postoje ljudi naizgled neobični, osuđeni na svaku muku, ali ne i na zaborav„
„Ovako poseban, ne shvaćen i necenjen, život je proveo u radu, a njegova prva samostalna izložba organizovana je posle njegove smrti 1963. godine u Beogradu. Kako to obično biva, veliki ljudi postaju cenjeni tek posle smrti“, kaže Ilke i dodaje: „Film je bio način da pokažem odnos male sredine prema velikim ljudima. Taj film je film o životu posle smrti.“
Želja mu je da uradi film o braći Hristifora Crnilovića, Aleksandru i Urošu, ali i o njihovoj sestri Zori. Kaže da su to vrlo interesantne sudbine i ljudi koje ne treba zaboraviti.
