„Nije problem sa ljudima koji misle, makar imali i drugačije mišljenje, problem je sa ljudima koji ne misle a imaju mišljenje. Takvih je danas mnogo.“
Dragan Velikić srpski književnik, dvostruki dobinik NIN-ove nagrade, kolumnista NIN-a, Danasa, Politike i Reportera. Njegove knjige prevedene su na osamnaest jezika.
– Danas potpisujete novi roman, kako ide promocija?
Knjiga jako dobro ide, evo i drugo izdanje. Ali recimo do sada kada izađe neka moja knjiga imam pozive od biblioteka, sada toga baš nema. Zašto? Ja pišem kako pišem. Roman „Adresa“ je roman u kome sam pokušao da Beograd prikažem kao živo biće, kao što svaki grad zapravo i jeste. Glavni junak je dokumentaristu u Muzeju pošte, kada odredim zanimanje pisca imam izazov da njegovim pogledom gledam svet. Što znači da je on veterinar on bi drugačije razmišljao. Profesija je uvek izazov. Ova knjiga konkretizuje određenu situaciju, znači Beograd i godinu 2018.g. Za mene jedan od najvećih događaja je zatvaranje Železničke stanice. To da u jednom gradu, metropoli ukinete Železničku stanicu a niste našli zamenu, je jedna totalna dezorijentacija koja prvo kreće u topografiji a onda ide i u glavi.
– Čitalačka publika voli književne večeri, koliko ih održavate?
Linija pisanja je godina 2018.g. To je godina koja je ostavila najviše ožiljaka na licu tog grada i tek će ti ožiljci oživeti jer je Beograd doživao neverovatnu devastaciju. I sad to kad govorite naravno da je to polički, posle toga u bibliotekama organizovati književno veče, naročito u malim sredinama je… U bibliotekama se moje knjige čitaju, tamo dolazi publika za koju neću reći da su istomišljenici, to su misleći ljudi. Nije problem sa ljudima koji misle, makar imali i drugačije mišljenje, problem je sa ljudima koji ne misle a imaju mišljenje. A takvih je danas mnogo. Prvu promociju sam imao u Lošnici u jenoj privatnoj knjižari. Tu je bilo oko sto ljudi, to je bilo fenomenalno. Tu su se ljudi našli, progovorili su i bilo im je jako dobro.
– Vaše knjige su prevedene na 18 jezika. Kako su prihvaćene?
Nemačka, Slovačka, Austrija, Mađarska, Italija, Španija to nije strani svet. Oni se tu nalaze. Posebno istočna Evropa, njihova čitalačka putiblika fenomenalno korespondira, ima to iskustvo. Imam baš dobro razumevanje. Na nemačkom i mađarskom su sve moje knjige prevedena i tamo, mogu reći, baš imam svoju publiku.
ČITANJE JE PROŠIRIVANJE POSTOJEĆEG SVETA
– Znači tematika ih zanima?
Čitanje je proširivanje postojećeg sveta. Kad bi mi isključili iz naše svesti sve ono što smo saznali putem knjiga to bi bio jedan krajnje sveden svet. Mene uvek lokalno zanima, lokalno ono što nije moje, sve što je autetntično lokalno ono je i univerzalno.
– I Vaše kolumne su odražavale Vaš stav prema sistemu. Čini mi se da ste taj stav preneli i na knjige.
Kolumne su jako zdrave u smislu da čovek ono što vidi i kaže. Nije dobro kada roman u sebi sadrži feljtonizam, arbritažu. Samo u lošoj literatiri se pisac svojim mišljem izdvaja u odnosu na druge junake.Vi jednostavno iživite iz sebe nešto što vas opseda, pa onda opuštenije i smirenije pišete. „Adresa“ je roman u kome sam taj adrenalin sa kojim pišem kolumne, preneo i na roman tako da je to drugačija knjiga od svih predhodnih. Ono što je jako bitno jeste da čovek ne sme da odustaje, ne sme da truli u sebi, to nije dobro. Treba da provetri sebe, da otvori oči, da ima promaje stalno.
NEKI MEDIJI SU ANESTEZIJA ZDRAVOG RAZUMA
– Koliko vas ima na gostovanjima po medijima?
Sa mnom je malo nezgodno. Bio sam čak dva puta na RTS-u, oni jedini „drže“ kulturu u Noćnom dnevniku, ali bili su prikazi i u Politici i u Danasu. Bazar mi je tražio intervju ali kada su pročitali knjigu rekli su „Ništa o politici, samo o knjizi“, još ga nisu objavili. Meni nije potrebna priča o politici ali ja ne mogu da pištem roman o Beogradu 2018. godine a da nema tih događaja. Kada te događaje literarno transponujete oni otkrivaju pravo lice. Istinu ne možete da krivotrivite a tada to nije prijatno. Ali, postoje i mediji na koje ja nikada ne bih išao. Sigurno ne bih otišao na medije koji služe zaglupljivanju i hipnozi, koji su zapravo anestezija zdravog razuma.
– Da li sebe smatrate osporavanim piscem?
Ne. Bio je period nekog prećutkivanja. Prećutkivanje sa nagradama. Prosto, da kažem, dogodile su mi se dve NIN-ove nagrade, postao sam nekako sinonim za nagrađenog pisca. Uvek ponovljam, dvadeset godina, od 1989 do 2008.g sam pisao, objavljivao romane, bio prevođen i nikada ni jednu nagradu nisam dobio. To je bio period kada ste zbog vašeg političkog angažmana, ne stranačkog, političkog – ono što vi jeste i govoite, bio prećutkivan. Za mene je važno da čovek kada se bavi svojim poslom, u mom slučaju pisanjem, treba sebe da izrazi u najboljem izdanju. Sve dugo dolazi.
Nataša Đorđević
