U raskošnoj i kompleksnoj predstavi Dom Barnarde Albe, pisca Federika Garsije Lorke, koja je sinoć izvedena na sceni leskovačkog Narodnog pozorišta, gledalac je imao priliku da uroni u svet tamnog vilajeta učaurene porodice sastavljene isključivo od ženskih likova.
Majka, njenih pet kćeri i služavka, žive sahranjene u kavezu od kuće, proživljavaju dane žalosti za glavom porodice onako kako je majka Bernarda, glumi je Suzana Grujić, isplanirala za njih. Ispijaju čaše sopstvenih suza koje im kao pelin razaraju telo i dušu. Poput grčkih tragedija, u ovoj predstavi žene vezu platno od otvorenog nezadovoljstva, žive od zavisti, straha i nevoljne poslušnosti, mazohistički se povinujuću željama majke tiranke koju je Suzana oteltvorila na sceni maestralno, bez trunke samilosti prema kćerima na daskama, ali i publici.
Od početka do kraja predstave, odnos snaga se menja, pa se tako kćeri oslobađaju polako majčinih okova oličenih u gvozdenim kragnama i svih obzira nametnutih jednih prema drugima. Svaki od likova je univezum za sebe, utopljen u lične težnje, porive, komplekse i nerealne želje. Angustija, glumi je Maja Janković, svesna svojih ograničenja, najmanje je buntovna, ali i najviše dobija u životnoj kocki – bogatstvo i verenika. Najstarija ćerka je i najpitomija, ali i najviše svesna svojih ograničenja, što je Maja prikazala na svojevrstan način, naročito u razmiricama sa sestrama. Ostali likovi, Magdalena, glumi je Tanja Krčmarik, Amelija, glumi je Nataša Pejić, i Martirio, glumi je Mina Cocić, simbolički su prikazale suštinske ženske karakteristike, poput vezanosti za oca, znatiželje za glasinama i ogovaranjima, zavisti prema sestrama, žudnje za muškarcem, želje za slobodom. Svaka od njih je dočarala ulogu briljantno i originalno. Na kraju, ne manje važne, Adela, glumi je Petra Dimitrijević, i Ponsija, glumi je Radmila Kocevska, ostvarile su balans u raciju. Najmlađa ćerka, Adela, iracionalna, okončava život usled nemogućnosti da bude sa voljenim, dok Ponsija, kao glas razuma cele porodice, uzmiče pred Bernardinim strogim, tiranskim nazorima.
Svaka od glumica je iznela svoju ulogu sa maksimalnim zalaganjem, žarom koji je neprestano plamsao na sceni, čas od ludila, čas od neutoljenih želja i konstantnih ograničenja. Zajednički imenitelj je bes koji neminovno vodi u unutrašnji rat, ali i sebičluk i grabež. Briljantna gluma, ipak, mogla je biti prošarana i trenucima smeha, za kojeg u ovoj predstavi nije bilo mesta. U najvećim Šekspirovim predstavama, humor je prilika da se i gledalac i glumci oslobode tenzije koja je u ovoj predstavi prisutna od početka do kraja. Naravno, režiser Andrej Cvetanovski je komad preneo na scenu onako kako je on zamislio, međutim i pored promišljene i gotovo savršene postavke komada, ipak nedostaje ‘izdah’. Publika je ‘udahnula’ vazduh, ali nije joj se dalo da ‘izdahne’ od početka do kraja.
Sve pohvale pripadaju Miodragu Krčmariku koji je u stilu savremenog teatra uradio scenski pokret za desetku. Najtananijim neverbalnim sredstvima, od mikro pokreta sa lepezama do njihanja i bojkota ćerki u ličnim kavezima, te veštih pokreta plesa u stilu flamenka, pletenja mreža u različitim formama, majstor za scenski pokret, prof. Krčmarik je prirodno i bez viška teatralnosti dočarao izolovani svet nesrećnih ženskih sudbina. Scenografija i kostimi, za koje su odgovorni Sergej Svetozarev i Ivana Ristić, dali su pečat ovoj bezvremenoj predstavi, budući da su osmišljeni i kreirani tako da čitavom komadu daju originalni pečat kroz iluzorne bele kaveze, improvizovani presto i crnu boju odore koja dominira na sceni. Komad po svojoj formi podseća na gotske romane, magija, iako je nema u verbalnom smislu, prisutna je kroz neverbalno, kroz svetlosne efekte, dim u prvoj sceni, kostime sa okovima oko vrata i kontrast crnog i belog.
Naposletku, tema komada je uvek aktuelna jer podstiče na preispitivanje o kontroli koje se nerado odričemo. Nesvesni često da je sloboda ono najvrednije što bližnjima možemo dati, sunovraćujemo se i nosimo i njih sa sobom. Vreme će pokazati da će se ova predstava u izvođenju Narodnog pozorišta igrati na mnogaja ljeta, ali i da će joj biti dodeljene mnoge nagrade, pre svih za scenski pokret, scenografiju i glumu. Kako bi Piter Bruk rekao, ova predstava je izraziti primer ‘životnog pozorišta’ za kojim savremeni teater žudi, ali ga retko možemo doživeti na daskama koje za večerašnju postavu znače možda i više od života.
