Nisam sigurna zašto, ali današnji pokušaj da od famoznog izvođača radova na trgu u Leskovcu pokušavam da saznam šta se tu zapravo dešava, me je u trenutku podsetio na priču o dedi i repi. Znate ono, „Deda za repu, baba za dedu, unuk za babu isčunati je ne mogaše“. E tako sam danas i ja izgubla više od pola dana ali informaciju iz usta mnogih iz BAUWESENA, firme koja radi trg, ne mogah da iščupam uz jednostavno, vrlo ljubazno izvinjenje i odgovor da baš onaj na pozvanom broju nije upoznat sa tim šta se tamo dešava i još ljubaznije mi diktiravši broj telefona nekog drugog koji će sigurno imati sve informacije koje su mi potrebne. Apsurd je išao dotle da me je i sam direktor, koji je glete čuda čovek od krvi i mesa, uputio na neko treće ili četvrto lice, više nisam sigurna, za koje se ispostavilo da je ipak samo neko ko tu radi za platu.
Znači ništa.
Radovi na trgu traju već godinu i po dana, biće plaćeni parama građana (jeste već islizana fraza, ali je treba stalno ponavljati da se ne zaboravi), od trga ni traga i niko ne zna kada će biti, a oni koji su najodgovorniji za takvo stanje nemaju čak ni trunčice osnovnog vaspitanja da progovore i izvine se bar onima koji su im dali posao, ako već nisu građanima koji će ih ipak na kraju platiti. A mi ćemo u krug slušati istu priču da je bio najpovoljniji ponuđač na tenderu, da će platiti penale i ko zna šta još sve sa ciljem da razumemo da na ovom svetu ne postoji Božja sila koja će to moći da promeni. Čini mi se da nije baš tako, jer ni jedan domaćin neće dozvoliti da mu neko vršlja po kući onako kako on hoće i da ga pri tome na kraju debelo plati.
Pravila igre se znaju, ili su se barem nekada znala, ali mi se čini da i u izgradnji ovog trga u Leskovcu, kao i u priči s početka, nedostaje baš miš, koji ćuti i posmatra, a trebalo bi malo da potegne.
Nataša Đorđević
