Dok ispijam kafu u jednom prestižnom leskovačkom kafiću, čekajući određeno vreme, razmišljam zašto su stolovi naređani tako blizu jedan drugome da svaki razgovor može da čuje i onaj sa susednog stola. Oko mene četiri, jako blizu postavljena stola i htela ili ne, moram da čujem razgovore oko sebe. Neki su dosadni, druge ne mogu da pokapiram jer ne znam ljude o kojima se priča, ali onaj najglasniji ili meni možda najinteresantniji čujem do u zarez.
„I šta je bilo, Goran opet gradonačelnik, da“, odgovora druga žena srednjih godina koja po govoru tela pokazuje da i ne bi da razgovara na ovu temu.
„Zamenica Lidija, predpostavljam, a ostali ko je još postavljen“, uporna je žena da sazna šta se dešavalo na konstitutivnoj sednici i ko su ljudi koji će voditi ovaj grad nakon izbora.
Kako bi skratila priču njena sagovornica brzo nabraja „Đurović predsednik Skupštine, Vukašinović sekretar, Oliver zamenik…..“ završava ispuštajući uzdah kao da je trčala maraton.
„Pa sve isto…. Što su bili izbori?“ Više konstatuje nego što pita ova druga sada već sigurna da je tu ovom razgovoru kraj.
Možda su one i završile razgovor ali poslednje pitanje odjedared postade i moje.Zašto je izbora uopše bilo?
Novo, staro rukovodstvo podnelo je ostavku da bi se opet vratilo.
Neću komentarisati ono što je obeležilo ovaj proces, odnosno ovoga puta ne bi o tome je li bilo ili nije bilo krađe, ali se ozbiljno pitam,kao i predsedavajući sve vreme na sednici, zašto bi neko podneo ostavku da bi opet bio izabran na isto mesto. Zbuniti protivnika ili sludeteti glasače kojih je i tako u svakom procesu manje nisam sigurna, ali mi je jedno definitivno jasno u Leskovcu kao da izbora nije ni bilo.
Doduše nešto se ipak promenilo,malo, u skupštinske klupe su ušli neki novi opozicioni odbornici, bunili se malo zbog toka izbora, ali svejedno glasali za svoje mandate pa otišli na ručak i popodnevni odmor. Sve ostalo je isto. Čak je i Živojin Stefanović i dalje najstariji odbornik.
