Danas je dan Amazonki, žena ratnika, koje su u borbi sa životom izgubile jednu ili obe dojke. Nekada davno, u Kapadokiji, neposredno pred Trojanski rat, one su bile na vrhuncu moći. Posvećene lovu i očuvanju svoje zemlje i potomstva, neustrašivo su ulazile u sukobe sa muškim ratnicima jer im je žensko predanje zasnovano na principima animusa nalagalo da unište svoju animu zarad očuvanja poseda. Sastajale su se s muškarcima koji su bili sluge u njihovom plemenu jednom godišnje kako bi obezbedile potomstvo. Devojčicama su odsecale desnu dojku da im ne bi smetala prilikom zatezanja luka i bacanja koplja, dok su mušku decu ubijale ili davale očevima da ih podižu. Neustrašive i autodestruktivne, srljale su u sopstvenu propast, ne znajući tada da će njihovo seme biti rasuto svuda, te da će nakon hiljada i hiljada godina iz tog borbenog semena izrasti njihova sorta, kamuflirana u savremenu ženu hermafrodita.
Nova verzija Amazonke se ne snalazi u ovom svetu. Ona i ne zna da je potomkinja žene vučice iz praistorisijskog perioda sve do trenutka dok mamograf ne pokaže dijagnozu, ili dok se na ultrazvuku, na toj amazonskoj dojci, ne prikaže zrakasta tvorevina, koja po pravilu podmuklo ćuti i istovremeno nagriza dojku isisavajući život iz nje, ali i duše i čitavog tela žene. Moderni psiholozi kažu da su žene obolele od raka dojke preživele užasnu traumu nekoliko godina pre otkrivanja bolesti, i to ne bilo kakvu, već onu koja je povredila njihovo žensko biće, njihovu čuvarku suštine, boginju animu, bez koje žena nije žena. Za zločin nad animom podjednako su odgovorni sama žena i njena okolina – žena, jer je posumnjala u svoju ženskost, i najbliža okolina (roditelji, deca, najčešće partner) koja je zloupotrebila ženinu osetljivost, iskrenost, hrabrost, lepotu, naivnost. Rak je bolest finih ljudi, smatra B. Zigel (2014, str. 151.), onih koji sebe vide kao „glupe, nespretne, slabe i nepodesne za društvene igre ili sportove, uprkos stvarnim dostignućima koja su često predmet zavisti.“ Ovakva osoba,veoma često pati od „nedostatka bliskosti sa roditeljima tokom detinjstva i nedostatka bezuslovne ljubavi koja bi joj omogućila da se oseti istinski vrednom i sposobnom da prevaziđe izazove.“ Uglavnom ekstrovertne, ne zbog unutrašnje sklonosti ka drugima već više zbog potvrde sopstvene vrednosti, potencijalne žrtve raka dojke, veruju da će ukoliko unize sebe i ponašaju se tako da sve i svakog razumeju, dobiti zauzvrat ljubav koja im po bazičnom zakonu opstajanja pripada. U nezasitoj potrazi za prihvatanjam i ljubavlju, ranjena Amazonka zaboravlja da je sve što joj pripada već u njoj, da to niko ne može da joj oduzme, da je to hrana za njene kosti i meso.
Pitate ima li načina da ugrožena vrsta Amazonki opstane i vrati one delove sebe koji su joj odsečeni mnogo pre fizičkog odstranjivanja, možda još u detinjstvu? Ima i nema. Kao direktna potomkinja amazonskog roda, koja je svoju suštinu otkrila pre šest godina kada su joj, na njeno insistiranje, odstranjene obe dojke i na njihove mesto uglavljeni savršeni implanti, mogu savetovati sledeće:
- Volite sebe bezgranično, pa opet sebe, još više sebe, pa tek onda bližnje svoje – ne brinite nećete postati egoisti, nemate taj kapacitet.
- Radite ono što vam je volja – imate taj luskuz da ste obeležene i posebne i iskoristite taj potencijal do maksimuma; idite na bolovanja bez griže savesti ili razmislite o invalidskoj penziji; šetajte, slikajte, pevajte, lezite ceo dan u krevetu, ako vam je po volji, i ne tražite dozvolu od bližnjih za bilo koju svoju odluku.
- Ratujte sa sobom svakog dana sve dok ne dođete do aksioma: ja sam savršena, celovita, zdrava i niko mi ništa ne može.
- Vratite se devojčicima kakve ste nekad bile i zagrlite ih jako i recite im da ih volite. Devojčice, male Amazonke, čekaju na taj zagrljaj odavno.
- Kažite NE uvek kada mislite „ne mogu ovo ili ono“; jasno i glasno, bez griže savesti i oklevanja.
- Jedite i pijte sve što vam prija i za šta verujete da vam hrani dušu i telo – vi najbolje znate šta vam prija, ne dozvolite preveliko uplitanje drugih ljudi u vaš jelovnik.
- Sledite svoju intuiciju u izboru lečenja; jednom kad odaberete, fanatično verujte u svoj izbor.
- Prihvatite bolest kao novo rađanje i mogućnost da ponovo budete slobodne i kreativne.
- Prihvatite smrt kao sastavni deo života, ali i nastavak usavršavanja duše. Sveti ruski oci kažu da svi bolesni od karcinoma idu u Raj, eto, ne brinite.
- Milujte i negujte svoje ožiljke kao najveće dragocenosti – te nežne linije na grudima ili stomaku treba da vas podesćaju na celovitost i divlje žensko poreklo koje ste ponovo oživele.
- Verujte! U bilo šta – Boga, prirodu, ljude, univerzum, dobro, svoju decu, pravdu, sebe, bilo šta ili koga, samo verujte.
Za sve sadašnje i buduće Amazonke koje strahuju za svoj život, ovo je lična priča jedne od njihovog roda koja je preživela, postala bolja verzija sebe i ne opterećuje se strahovima od korone, mržnje, svetske nepravde, cunamija i ostalih pošasti. Ova Amazonka razmišlja o svom telu i duši isto kao i Klarisa Pinkola Estas (2016, str. 250): „nije u pitanju veličina tela, oblik, godine ili da li imamo od svega po dva, jer neki nemaju. Divlje pitanje glasi, da li ovo telo oseća, da li je na pravilan način povezano sa zadovoljstvom, srcem, dušom divljine? Da li ima sreću, radost? Može li se na svoj način pokretati, plesati, skakati, njihati se, udarati? Ništa drugo nije bitno.“
Amazonke, srećan vam dan i negujte svoju divlju prirodu na najnežniji mogući način!
Prof. dr Danijela Kulić
