Ni malo patetična, poznavaoci kažu savršeno životna, protkana lucidnošću samog autora, roman – drama “Roze“ i Dado de Angelo.
– Zašto „Roze“‘?
Taj naziv je bio ujedno i prvi koji je bljesnuo, čak i mnogo pre nego što sam ispisao prve redove ove drame, pa je, eto, ostao na snazi sve do štamparije, odnosno do samog kraja. Želeo sam da iza tog krhkog, nežnog naziva, sakrijem najsnažniju moguću priču koju sam za trideset dve godine života, koliko sam evo već član prirode i društva, mogao da smislim.Jednoj mojoj poznanici je bilo vrlo interesantno kako je moguće to da jedan muškarac može da piše knjigu takvog imena, s obzirom na to da se nalazimo na nekom, nazovi „mačo“ podneblju, ali je nakon čitanja iste videla mnogo veće mišiće i testosterone nego na gore pomenutim „mačistima“. Takođe sam zbog tog naslova i reklame na mojim društvenim mrežama dobijao i raznorazne provokacije, uvrede, ali su to bez izuzetka bili tipovi koji „da li“ i „ne znam“ pišu spojeno, 5G je uzrok korone, kako povećati penis za 9 dana – klikni ovde, ili Majkl Džekson je bio pravoslavac.
– Kako je nastala ova nizgled jodnostavna ali veoma specifična priča?
Ne znam kako je sa drugim autorima, ali mene pravo niotkuda izbombarduju slike u glavi, razmišljam o njima, i kada osetim da je vreme, krenem. Ovu priču godinama nosim u svojoj duši, kraj je, interesantno, bio prva stvar koja mi se javila u mislima, i onda sam na osnovu njega, spojio sve ostalo. Želeo sam da najosećajniji, a ujedno i najkvalitetniji deo sebe oživim, tako što ću napisati ovu knjigu i na taj joj način dati večni život. „Roze“ je, inače, prvo bila zamišljena kao scenario za film, ali sam prihvatio realnost da je to u ovom trenutku praktično neizvodljivo, te sam se odlučio za, u tom momentu jedinu dostupnu opciju. Ali ko zna, možda se jednog dana zaružičasti i belo platno, jer, svima nama je vrlo dobro poznata priča Silvestera Stalonea, a meni i naročito bliska. No, sada kada imam samo nju, želim da joj se bezrezervno posvetim i da je usadim tamo gde i po prirodi stvari pripada – u svest ljudi. Znam da će biti mnogo teško, jer ja nisam Marko Janketić ili Stefan Živojinović, koji ispred sebe vide ravnicu, dok ja s druge strane gledam na Mont Everest, ali utoliko će i pobeda, ukoliko do nje dođe, biti slađa.
Često me pitaju koja mi je ciljna grupa, kome sam želeo da se obratim…Iskreno, uvek me je nervirao onaj odgovor od 7 do 77 godina, ali skoro pa da je zaista tako. Knjigu mogu čitati, kako punokrvni tinejdžeri, tako i ona grupacija kojoj je određena dvadesetčetvoročasovna zabrana kretanja. Naravno, pod uslovom da je pripadnicima navedenih generacija važna iskrena ludska priča pre svega, a ne krv, skandal, HAARP mučki ubija Srbe, pričest iz iste kašičice i da ne nabrajam šta sve ne.
ĐINA NIJE LOLITA, A JA NISAM IZOPAČENI NABOKOV
– Kako si došao do spoja ova dva lika?
Opet te slike u glavi, he he, neću više da ih spominjem, pomisliće da sam na nekim drugim sličicama pa ih one stvaraju.(smeh) Ta dva lika, (Tomi i Đina, prim. aut.) koliko god da su fizički, po uzrastu i vaspitanju dva različita sveta, spaja ih jedna stvar, ona najvažnija – Srce. I upravo je to, to ogromno, neiskvareno srce koje poseduju oboje, razlog njihovog zbližavanja i neizmerne ljubavi. Primitivci i dežurni dušepazitelji će primetiti da sam spomenuo ljubav između mlađeg muškarca i sedmogodišnje devojčice, da, jesam, odgovoriću im. Iako ja nisam medicinski najsvetliji primer psihički zdrave osobe, moraću da ih razočaram, jer Đina nije Lolita, a ja nisam izopačeni Nabokov.
– Kraj je skroz neočekivan.
Što se tiče kraja, eto, i malopre sam ga spomenuo, ubeđen sam da je to najbitnija stvar u bilo kojoj knjizi, kao i na filmu. Jer, upravo s tim utiskom zatvaraš knjigu, ili napuštaš bioskopsku salu, sve ono što prethodi je priprema za to veliko finale. To je moje razmišljanje koje nikad neću promeniti, zato sam mu i posvetio posebnu pažnju, i uvek ću, za svako sledeće delo. Jer grčenje, naprezanje i tajfun emocija kroz koje sam prolazio dok sam ga pisao, bukvalno mogu okarekterisati kao porođaj, kako god to zvučalo, ali tako je. Rekla si jako neočekivan? Hvala, upravo je to ono što sam želeo da postignem, mimo simbolike, koja ga čini takvim kakav jeste.
– Ja sam čitajući knjigu imala neki čudan osećaj prepoznavanja, šta je bila tvoja poenta, upravo u tome da svako pronađe svoju Roze ili da život ipak ne treba bojiti?
Poenta je maltene ispisana na prvoj stranici i odnosi se na sve nas. To je i naš glavni muški junak u drami shvatio tokom svoje odiseje sa sedmogodišnjom Đinom, tamnoputom devojčicom, inače glavnim ženskim likom, ako to do sad nismo apsolvirali. A pošto ti redovi, složićeš se, nisu predugački, mogli bismo da ih uvrstimo u ovaj intervju.
Većina ljudi juri za nekom zamišljenom srećom, a kad je dožive, onda im dosadi …
Zatim stvaraju novu, razmišljajući kad bi još samo to iskusili, sve bi došlo na svoje.
Onda se i to ostvari, smiri ih na neko vreme, pa im opet dosadi…
I tako iznova i iznova …
U svom tom jurcanju za zamišljenom srećom, retki su oni koji shvate da je ona prava …
Sve vreme s njima.
– Ko je Dado de Angelo? (izgovara se Anđelo)
Fantastično pitanje Nataša, jedva sam dočekao da pričamo malo i o meni ha ha. Pa Dado je, prevashodno, jedan izuzetno lep čovek, briljantno podešenih crta lica, unikatnog talenta i specifično oblikovanog jezika, koji mu u rijaliti zadojenoj zemlji teško može doneti mnogo toga dobrog, čega je i sam svestan, ali kada bi ga se odrekao, onda više to ne bi bio Dado, nego… Miladin recimo, ili možda Gvozden. Stoga, Dado de Angelo kao takav, nije naročito bitan u celoj priči, već ta njegova knjiga, njegova „Roze“, koju, dozvolićeš mu da iskoristi priliku, svi razumni pratioci tvog portala mogu naručiti preko njegovog fejsbuk i instagram naloga, pošto je on vlasnik skoro celokupnog tiraža, mada se neki primerci mogu naći i u retkim knjižarama širom Srbije. A dok se ne budu našli u svim, on neće prestati da se bori dok ih tamo i ne smesti, znam, poznajem ga.
– Ima li u knjizi autobiografskog?
Ah, opet o knjizi, a taman sam se uzbudio pričajući o sebi u trećem licu. (smeh) Znaš šta, iako se čitaoci, izraziću se malo uličarski, „pale“ na autobiografska dela, jer samim tim prefiksom dobijaju na „težini“ istog, ovo delo možda, ali samo možda ima autobiografsku pozadinu, na koju nisam želeo da skrećem pažnju, već mi je sama priča kao takva bila vodilja, čiji su glavni junaci Tomi Hart i Đina de la Kruz, a ne Dado de Angelo i njegova „autobiografija“, tako da ti na to pitanje ne mogu dati konkretan odgovor, iako ga, verujem, već znaš. Za kraj bih želeo da uobličim ovaj intervju jednom rečenicom koja mi je upravo sinula u glavi (ne mogu da pobegnem od tih slika pa to ti je).
Elem, dan kada konačno otkrijete zašto ste rođeni, zapravo je onaj koji vašem životu da pravi smisao, i odredi dalji tok istog…Taj moj dan bio je obojen jednom nežnom bojom, a Vaš?
