Nakon jučerašnje tragedije u Osnovnoj školi na Vračaru gde je trinaestogišnjak ubio osmoro svojih drugara i školskog čuvara i ranio više dece i nastavnicu oglasila se socijalni radnik i prodični psihoterapeut Marina Momčilović i ponovo apelovala na roditelje da se više bave svojom decom.
I sta cemo sad?
Nesrećno, povučeno i mirno dete je eksplodiralo!! Na uzasan i najgori moguci nacin. Unistilo svoj zivot i mnoge druge zivote. Zasto?
Pa nije umelo drugacije. Cinilo mu se da je ovo rešenje. Da li je?
Sta je prethodilo ovom dogadjaju ne znamo. I ne pišem o njemu. Pišem o svakom detetu koje se radja, živi i odrasta u porodici. Odatle kreće u vrtic pa u školu…pa nadalje u svaku društvenu grupu kojoj ce da pripada. Kolektiv! Treba prihvatati njihova pravila i norme. I vrednosti. Ako ne….surove kazne nas cekaju. U svakom obliku. Treba se uklopiti.
Hocemo li opet da malo pričamo o tome, pišemo i trodnevnu žalost da imamo.
Tako je. Hocemo.
I šta ćemo posle?Čekacemo sledeci užas?
A da se malo vratimo na pocetak.
Pocetak vaspitanja našeg deteta.
Koliko smo spremni i sposobni da vidimo i ćujemo nase dete?
Znamo li sa ćim se nosi, šta misli a šta mu se dogadja?
Dragi roditelji, pokusajte da malo i poverujete detetu a i malo više onima koji objektivnije vide ono bice koje volite najviše na svetu pa vam ljubav možda malo zamagljuje realnost. Volite ali i reagujte na svako nasilje koje pokazuje, a ne samo ako ga trpi.
Prevencija manje košta…manje boli…a najmanje može da našteti. To nam nedostaje. Koliko jos Kosta ima u ovoj nasoj Srbiji?
Mislite o tome…ja ne smem ni da pomislim, samo se molim da se ovo nikad ne ponovi, ali se bojim da hoce.
