„ Kadkad moraš da biraš – hoćeš li dati ili zadržati za sebe. Davala sam. Zbog toga sam polako ostajala bez nove odeće, obuće, šminke… I začudo, što sam više davala, osećala sam da sve više imam“. Brankica Damjanović do sada je objavila osam naslova, knjiga „Ne bih ovo mogla bez tebe“ nagrađena je priznanjem Novosadskog književnog kluba za najbolje prozno ostvarenje u 2015.godini.

Iz novinarstva u književnost, kako je tekao taj put?

– Jako dug put, dvadeset godina rada u elektronskim medijima. Počela sam na televiziji kao jako mlada. Sa svega devenetnaest godina na Prištinskoj televiziji kao spiker, posle izbeglištva 1999.g kada je moja porodica živela u Pirotu tamo sam bila spiker, novinar i voditelj, kada smo 2008.g otišli u Beograd na TV Košavi smo suprug i ja radili kao novinari. Dakle punih 20 godina. Jednog dana sam odlučila da je toga dosta i počela sam da pišem. Mada sam i pre ove četri zbirke kratkih priča, koje su mene izbacile u žižu javnosti, pisala knjige. Kada sam živela u Pirotu napisala sam ono što se upravo tiče naše branše „Knjiga mučenja jezik“. Hoću da kažem da nije bilo plana da se bavim ovim, jednostavno posle novinarstva htela sam samo da se odmorim. Mislila sam da ću raditi nešto mirno. Ali, lepo su mi rekli još na počeku moje novinarske karijere jednom novinar – uvek novinar, tako da kad sad vidim svoje knjige one zaprovo i liče na neke novinske izveštaje brzo, kratko, jasno. Eto, novinarstvo kada uđe u krv očigledno ne napušta nikad.

– Jeste Vi izabrali književnost ili ona Vas?

Novinarstvo i književnost idu jedno s drugim. Ja sam književnost studirala, moj talenat za pisanje je jako rano primećen, još u detinjstvu, kasnije i Novinarska nagrada za doprinos informisanju, pa i kad su ove kratke priče počele da bivaju knjige 2015.g dobila sam nagradu za Najbolje prozno ostvarenje po izboru Novosadskog književnog kluba.

NE MOŽEMO POBEĆI DO SVOG ŽIVOTA

– Pišete kratke forme pune optimizma, ja bih tako rekla, šta Vi kažete?

Pa da, može tako, međutim kada meni kažu – Kako si tako optimistična?, ja ne mislim da sam optimisitčne već ovo što radim to su samo priče iz života, iz mog života, sve su istinite i to mi je jako važno da podvučem. Ove knjige su transkript mog života, jedna od knjiga se zove „Dobro je“ i sad ja nisam od onih dokonih koji samo govore dobro je, dobro je već je kod mene bitno da je sve u pozadini dobro, za naše dobro. Ja sam samo naučila, a imam dovoljno godina i iskustva, da sve ono što se dogodi pa čak i ono ružno, a toga je u mom životu bilo jako mnogo, se na kraju pokaže da je trebalo da se desi i da sam iz toga nešto naučilo. Upravo o tome ja pišem i zaista, bez ikakve ambicije, priznajem da nisam planirala da to dođe dovde. Kada bi me neko pitao da li sam ja ovo htela rekla bih ne, jer sam se je iz medija povukla upravo zato što je 20 godina rada na televiziji za mene pilo previše eksponiranja. Povukla sam se da pišem i da me svi ostave na miru. Nije moglo, ne možemo pobeći od svog života i ja o tome i pišem zapravo.

– Kada ste krenuli sa statusima na facebuku šta je bila namera?

Ja sam tada još radila kao novinar. Moja ćerka koje tada bila tinejdžerka je stalno govorila kako moram da koristim društvene mreže. Iskreno nisam ni znala kako to funkcioniše. Ćerka mi je i napravila profil, ja to nisam ni znala a evo dokle me je to dovelo. Ja dođem na facebuk kao novinar, istraživač sa jednom nečasnom namerom, da pokažem kako su tu neki ljudi koji gube dragoceno vreme, kako otkidaju od ovog pravog života za rad tog virtualnog. Vreme mi je pokazalo da ne postoji virtualni i pravi život, da je sve zapravo pravi život i da iza svakog monitora kuca jedno srce. Mislim da smo upravu tu još iskreniji jer imamo tu iluziju da smo sakriveni pa govorimo i kažemo mnogo više nego što bismo ovako „kada nosimo maske“.

– Nadam se da nakon svega imate u planu neki roman.

Joj, svi ga jedva čekaju a ja najviše.Imam toliko gostovanja poslednjih meseci da nikako da se osamim i da pišem ali se nadam da će Leskovac biti poslednji u nizu gradova koje sam obišla. Roman će biti kruna mog dosadašnjeg stvaralaštva. To će biti deveta knjiga i to će biti moj konačni obračun sa mojim demonima. Ja taj roman pre svega dugujem sebi. Kao i sve ostalo što sam napisala, sve su to pokušaji da objasnim samoj sebi sve što mi se događa.

PODAJ MI GOSPODE DNEVNI OBROK SAMOĆE

– Ko je Branikica privatno, bez knjiga, bez facebuka, bez javnosti?

Joga je bila nešto između novinarstva i književnosti, tu sam ja pronašla svoj mir, naučila da dišem i počela da pišem ono sve iz duše. Sada kako je sve ovo krenulo nemam vremena za jogu, ali ono za šta uvek imam vremena, što je za mene nasušno to je samoće. Ja svakoga dana odvojim po sat, dva da budem sama i mislim da je to dragoceno za svakog čoveka. To je vreme kada čovek vidi ko je, šta je, čemu stremi. Meni je omiljena krilatica Vladana Desnice „Podaj mi Gospode dnevni obrok samoće“, to je najvažnije. Iz te samoće zaprovo i idu sve ove priče.

– Poruka svim čitaocima bi bila?

Ne slušajte ničije poruke, slušaj te samo sebe, tu su odgovori.

Nataša Đorđević